Председник Турске Реџеп Тајип Ердоган запретио је да би САД могле да изгубе савезника у Турској, коментаришући став Анкаре о затварању америчког пастора Ендрјуа Брансона кога турски органи држе од октобра 2016. године због оптужби за ангажовање у организацији гулениста ФЕТО. Последњих дана питање судбине пастора постало је једно од најактуелнијих у односима између САД и Турске. Амерички председник Доналд Трамп и потпредседник Мајк Пенс најавили су могућност увођења економских санкција Турској уколико се не предузму хитни кораци за ослобађање Брансона.
Силазна спирала лоших односа
Да ли стварно постоји могућност да престане вишедеценијско савезништво? Шта би то значило геополитички и колико би променило стање на Блиском истоку? Историчар и публициста Немања Старовић каже за Спутњик да случај пастора Брансона и најновија затезања на линији Анкара–Вашингтон представљају још једну степеницу у дугој и веома озбиљном погоршању односа Турске и Сједињених Држава.
Случај Брансон није безазлен, с обзиром да се ради о америчком држављанину који се од стране власти у Анкари налази на веома озбиљној оптужници, напомиње Старовић. У појединим турским медијима чак је навођено да је у склопу планова за неуспели војни пуч јула 2016. пастору била намењена висока позиција у структурама ЦИА у Турској.
„Међутим, случај пастора Брансона има далеко ширу слику, а то је да власти у Анкари заузимају принципијелан став повлачећи паралелу између његовог случаја и имама Фетулаха Гулена ког САД већ преко две године одбијају да изруче властима у Турској, упркос веома бројним и, морам да кажем, кредибилним доказима о активностима организације на чијем се челу он налази и која је одговорна за бројне злочине, укључујући и највећи, а то је покушај пуча јула 2016. године“, наводи саговорник Спутњика.
Тај случај није изолован и део је силазне спирале која траје већ дуже времена, понавља Старовић и подсећа да је не тако давно деловало да ће та спирала бити заустављена кад смо имали случај договора између Анкаре и Вашингтона у вези са заједничком контролом одређених кључних градова на северу Сирије.
Отимање утицају које траје
„Сад је то затезање у односима настављено. То је део шире слике у којој Турска већ годинама покушава да изгради релативно самосталну позицију и да заузме ону улогу за коју сматра да јој према природи ствари припада, као једној несумњиво регионалној сили и вероватно најснажнијој држави на читавом простору Блиског истока, ако погледамо у категоријама економије, демографије, технологије, војне силе“, јасан је Старовић.
Међутим, жеља Анкаре да изгради поливалентну међународну политику не наилази на одобравање Вашингтона, сматра саговорник Спутњика и подсећа да Турска у протеклих неколико година, а поготово након јула 2016. године и неуспешног војног пуча, покушава да изгради сарадњу са државама које су јој традиционално биле ривали.
„Говоримо о Ирану, Руској Федерацији, не прекидајући притом везе са Сједињеним Државама, које просто постоје и одвијају се како на билатералној основи, тако и у оквирима НАТО-а. Но чини се да таква позиција и таква политика Анкаре, очигледно вољом Вашингтона, неће бити одрживе на дужи рок. Већ имамо читав низ озбиљних размирица између Анкаре и Вашингтона које се тичу како организације Фетулаха Гулена, који има своје уточиште у Пенсилванији, тако и размирица поводом статуса курдских организација у самој Турској, али и у Сирији и у другим државама региона“, указује Старовић за Спутњик.
Ако неће Вашингтон, има ко хоће
Према тумачењу тог историчара, Турска такође не може повољно да гледа на озбиљну ескалацију која се дешава на релацији Вашингтон–Техеран и тежњу Вашингтона да и политички и безбедносно изолује Иран. То би за Турску представљало црвену линију коју она не жели да дозволи, јер би се, прецизира Старовић, још једна ескалација или можда и војни сукоб на њеним границама катастрофално одразили на позицију саме Турске, имајући у виду унутрашњу нестабилност на самом југоистоку земље.
„Ако погледамо конкретно Русију, та сарадња од тактичког прелази у стратешки модус. Видимо уговоре о набавци С-400, затим огромна улагања руских компанија у развој нуклеарних технологија, пре свега цивилних нуклеарних технологија у самој Турској. Са друге стране, САД су скоро донеле одлуку да обуставе испоруку авиона Ф-35 упркос томе што је Турска заједно са још неким државама НАТО-а практично кредитирала и финансирала развој те веома скупе технологије“, наводи Старовић.
Имајући све то у виду, Старовић сматра да ће се негативна спирала у односима наставити, те да ће најаве даљих санкција Турској које Доналд Трамп даје вероватно бити спроведене у дело. Турска се, додаје Старовић, већ налази на удару америчких економских мера у смислу тога да је обухваћена веома високим царинама на челик и алуминијум, а трговинска размена тих артикала између САД и Турске вреди више милијарди долара.
Сасвим је сигурно да Анкара нема намеру да напушта своје место у НАТО-у, али кад погледамо садржину тих односа, према Старовићевом мишљењу, за Анкару НАТО све више представља празну љуштуру лишену садржине.
„Уколико, како чујемо, НАТО не може да гарантује безбедност Турске, ако противваздушни системи НАТО који су распоређени на њеној територији штите мање од трећине турске територије, Анкара с правом сматра да има и право, али и обавезу да обезбеди сигурност свих грађана сопственим средствима кроз сарадњу са државама које су спремне да јој то омогуће на најповољнији начин, што видимо у сарадњи са Руском Федерацијом уз делимични трансфер технологија“, анализира Старовић.
Турска не жели да напусти НАТО, подвлачи Старовић, али оно што свакако треба имати у виду и што може да забрине јесте „веома линеарни и једнострани“ приступ Вашингтона који просто не жели истинско партнерство са својим савезницима, већ поставља ситуацију кроз формулу: „Ко није са нама, тај је против нас“, и настоји да своје савезнике држи у статусу клијената, што је за Турску свакако неприхватљиво.
