Летонски посланик Александар Кирштејнс је предложио да се Русија подели на неколико делова, ради, како он каже, мира у Европи. Идеја није од јуче. Још у 19. веку руски анархисти, декабристи и комунисти су се окупљали у Немачкој, Француској, Швајцарској, где су правили планове како да збаце цара и промене државно уређење. То су западне владе и искористиле у своје сврхе: када се десила Октобарска револуција 1917. године, западне силе су помислиле да је напокон дошло време да поделе Русију између себе.
Савезници — колонизатори
Након што је Русија у децембру 1917. године потписала мир са Немачком, западне државе су направиле план њеног разбијања на делове. Тада су Француска, Енглеска, Јапан и САД послали своје снаге, наводно, у помоћ „белима“, антибољшевичким снагама у Русији.
„Великог грађанског рата без спољне интервенције не би било. Познато је да је најмање 14 држава активно учествовало у интервенцији. У главама британских и француских геополитичара постојао је план да након победе над бољшевицима држава буде подељена на неколико држава које би биле практично колоније водећих светских сила. Пре свега се радило о Француској, Великој Британији, Јапану у САД. Требало је да оне успоставе систем протектората над огромном државом. Како се то завршило, добро знамо“, објашњава за Спутњик руски историчар Јевгениј Спицин.
Јапан и Америка су желеле Далеки исток, Французи су претендовали на југ Русије — значајни део савремене Украјине, Крим, док је Велика Британија желела балтичку обалу, Мурманску и Архангелску област.
Међутим, пораз „савезника“ је спасао Русију да не постане западни протекторат.
Хитлеров „Генералплан Ост“
Није дуго трајао мир између западних сила и Совјетског Савеза. Овог пута о подели СССР-а сањала је нацистичка Немачка. План су направили Алфред Розенберг, Рајнхард Хајдрих, претходних Хајнриха Химлера на месту шефа СС-а, и сам Химлер.
„План је предвиђао реализацију окупационе политике на територији источне Европе. Требало је да део уђе у састав Трећег рајха, као што је западна Украјина, док би део постао колонија Немачке. Седамдесет одсто становништва је требало да буде убијено, пре свих словенски народи, осталих 30 одсто је требало делимично претворити у робове који би од образовања добијали само основно, и то на немачком језику, без било какве медицинске заштите итд. Остатак је требало да буде пресељен иза Урала или на друге континенте, укључујући у Африку (претпоставља се око 20 милиона људи)“, наводи историчар.
То је био зверски план геноцида над народом СССР-а. Због тога је Јосиф Стаљин 3. јула 1941. године рекао да је у току Отаџбински рат у коме се решава судбина не само совјетске државе, већ и народа.
„Зато када наши критичари (мисли се на оне који сматрају да је Русија платила сувише велику цену за победу у Другом светском рату) говоре да је требало предати Лењинград, па бисмо пили баварско пиво, морам да их разочарам — не би било никаквог пива. Нити би било икакве руске државе. То су све бајке. Не треба заборављати да би по замисли нациста, у случају нашег пораза највећи руски градови били потпуно уништени“, сигуран је руски историчар.
И овај рат је СССР успео да добије по цену више од 20 милиона живота. Међутим, Запад није могао да се помири са тим. Ускоро је у САД усвојен познати „Закон о поробљеним нацијама“, у који су укључили све: Украјинце, Белорусе, Татаре, чак и такозване Козаке који нису никад били посебан народ. Америка је све до 1990. година радила све да се Совјетски Савез распадне и успела је у томе.
Највећа трагедија руског народа
„СССР није морао да се распадне јер се није радило о класичној колонији: његов центар, руски народ, живео је горе од својих такозваних колонија — од Украјине, балтичких држава, средње Азије“, наводи Спицин.
Све се то заборавило почетком ’90-их година. Након распада, ван територије Руске Федерације остало је 25 милиона Руса, чиме је она добила највећу дијаспору у свету, што је руски председник Владимир Путин једном приликом назвао највећом трагедијом.
„Совјетски Савез је било друго име за Русију. Као што је било Руско царство, СССР је био држава која се данас назива Руска Федерација. Нажалост, она је сада мања од СССР-а, због чега сматрам распад СССР-а не распадом неке друге туђе државе, већ оне форме руске државности која је била до ’91. године. У томе и јесте трагедија. Сами смо се одрекли дела територије на којој су живели наши сународници“, каже Стариков.
Западу ни то није било довољно, па је намерио да разбије само језгро Русије: Татарстан и Чеченија су почели да траже специјални статус, са прерогативима државе и одбили су да потпишу споразум о ступању у Федерацију. Трговање Грозног са Москвом се претворило у прави грађански рат који је однео више хиљада живота.
„Несумњиво, у трагедији која се одиграла ’90-их година, пре свега у Чеченији, лако можемо наћи прсте западних специјалних служби. У суштини, на Кавказу се дешавало исто то што је последњих година Запад организовао у Сирији“, додао је он.
Сведоци смо да и данас Запад размишља како да ослаби Русију. Причало се да је Медлин Олбрајт предлагала да се Русија подели на три дела и да није праведно да има толика богатства само за себе, али то није поуздано потврђено. У сваком случају, председник Путин је једном приликом рекао да не сумња да се и такве идеје врзмају по главама неких на Западу. Очигледно, Русија још увек није довољно мала да би била таман по њиховим мерилима.
