И док би можда просечни Србин имао недоумицу можемо ли ми нешто да понудимо, Николо Чеза није имао ни најмању дилему: његова књига једноставно названа „Србија“, недавно објављена код миланског издавача „Морелини“, више је од туристичког водича кроз нашу земљу, намењеног италијанској публици.
Откривајући Србију корак по корак, упознајући се са њеном историјом и културом, њеним менталитетом и обичајима, Чеза исписује странице пуне истинског разумевања за Србију и поштовања за све њене лепоте.
А њих је, каже, много.
„Разлог да напишем књигу о Србији крије се пре свега у њеној историји и њеној важности у Европи“, каже Николо у разговору за Спутњик. „То је земља која је захваљујући Западу, који због тога има кривицу према Србији, била дуго изолована и људи једноставно нису могли да дођу да је упознају и виде њене природне лепоте. Србија је мост који повезује Европу и Оријент, Беч и Медитеран… Схватите то када видите мостове у Новом Саду, Београду, Трајанов мост на Ђердапу, када прочитате Андрића… Она је истински европски мост и симбол повезивања различитих култура“, објашњава Чеза.
Невероватно је, каже, да земља која је тако близу Италији буде толико непозната за његове сународнике. Зато је и одлучио да је истражи, а не само да напише туристички водич.
„Хтео сам да откријем историјске, културне, гастрономске и све остале аспекте карактеристичне за вас, рецимо вашу културу вина, јер то је управо оно што италијанске туристе највише занима. Да им дочарам мирисе који се осећају на вашим улицама, а који говоре о тој дивној измешаности различитих култура. Код вас је природно да пролазите улицом и осетите мирис баклаве, а само неколико корака даље — мирис сахер торте. Тај судар две империје, османске и аустроугарске, ’мирише‘ на вашим улицама“, каже уз осмех Чеза.
Подсећамо га да је Србија и место других и другачијих „судара“, те да су је због њих заобилазили многи потенцијални аутори — шетачи, нарочито они који би да успоставе мост између своје и ове, како Чеза каже, „чудесне земље“.
„Мислим да је то отуда што је цела прича о историји европског истока испричана парцијално, а из такве приче људи нису могли да схвате шта се заправо догађа. У мој водич кроз Србију уврстио сам и интервју са италијанским писцем Де Луком, који је био у Београду за време бомбардовања и који је из хотела ’Москва‘ све то гледао, о чему је после написао књигу ’Пијано тера‘. И ја сам покушао да урадим исто. Мом издавачу се допала идеја да се напише књига о Србији. Било је мало проблема, мало дијалога око питања Косова, односно српске културе на Косову, мада се и то добро решило — у књизи је. У Италији тренутно постоје две књиге о Србији, моја и књига ’Београд и Србија‘, која је мало сажетија, тако да се за мој водич може рећи да је прва италијанска књига о Србији која је свеобухватна“, открива Чеза.
Његова одлука да се бави српском културом на Косову није, како каже, зависила од политичког опредељења, већ од историјских чињеница.
„Једноставно, српска култура се налази на Косову и сматрао сам да она треба да се изрази и сврста у књигу о Србији", недвосмислен је Николо Чеза.
Занимљиво је да на страници „најбоље из Београда“, поред Калемегдана, ушћа Саве у Дунав, музеја, Николо представља „ноћни живот“ и „југоносталгију“. За то последње потребно је добро знање и озбиљни увид у стање душе просечног Србина, али то као да није била препрека младом Миланезу да, не скривајући симпатије према свим особеним цртама нашег менталитета, пише и о тим „тананијим цртама“, као и о инату и безуспешном покушају да тачно преведе шта он значи.
„Мислим да те две ствари, југоносталгија и ноћни живот, иду заједно. Па, у вашим ноћним локалима још се слуша југословенска музика, зар не? Када сам писао књигу о Исланду питали су ме како то да Италијани само причају о политици и храни. Схватио сам да о свима нама код других постоји неко доминантно мишљење, па сам одлучио да испитам шта је то што је карактеристично за Србе. Мислим да вас ова два фактора добро описују.“
То да волимо вино не треба посебно објашњавати, али да ли се по квалитету и укусу можемо мерити са мајсторима из Тоскане, питање је на које наш саговорник даје потврдан одговор.
„Везе између културе вина у Италији и Србији постоје, будући да цела култура вина почиње негде и са ове територије, у време римских царева који су овде живели и садили прве саднице лозе. Познат је ваш одлични бермет из Сремских Карловаца, вино које се, не знам да ли то знате, служило на Титанику. Србија има озбиљан потенцијал за производњу вина, имате доста винарија које добро раде, поготово у Неготинској крајини, Фрушкој гори, Александровцу… А Италијани су веома заинтересовани за тај тип туризма — повезивање вина и хране. У ствари, Италијани воле да комбинују три ствари — вино, храну и политику.“
А управо то им у свом водичу кроз Србију нуди и Николо Чеза — причу и винима и винаријама, сортама и укусима, као и детаљну српску гастрономску мапу на којој су ајвар, проја, мућкалица, сарма… У фуснотама су и детаљна објашњења о „турској кафи“ и колико се пута испија у току дана, о страсти према дувану… У жељи да Италијани боље разумеју Србију и Србе дата су и објашњења о важним датумима (Савиндан, Видовдан…), о славама, али и о политичким догађајима и вођама које су обележиле новију историју (Милошевић, Ђинђић…).
На питање како за њега изгледа идеално вече преведено у Београду, Николо без много размишљања одговара:
„Одлазак у ресторан у којем бих јео рибу из Дунава, пио тамјанику или траминац, потом бих прошетао Земуном или Дорћолом, полако, да гледам архитектуру, Дунав и Саву и да слушам ваше приче… Знате, ми Италијани волимо да причамо, али и да слушамо, а ви Срби имате своје приче и волите да их испричате. То је ваљда због толиког присуства историје у вама.“
