Два дана маратона кроз север Косова и Метохије, донела су Србима који тамо живе инвестициони план и оно што је Вучић у најавама називао „болном истином“, а што је заправо реалан приказ стања на КиМ данас.
Приштина се показала прилично невешта у покушају да спречи Вучића да дође на КиМ. Прво је парламент такозваног независног Косова покушао да изабере осведоченог злочинца Фатмира Љимаја за шефа новог преговарачког тима са Београдом. Према речима самог Вучића, на српске посланике у косовском парламенту вршиле су јак притисак и албанске политичке структуре, али и међународна заједница, да Љимаја изаберу за шефа приштинских преговарача.
Када су схватили да су наишли на тврд орах, покушали су да преко Кадрија Весељија, некадашњег терористе и првог Тачијевог обавештајца, данас заогрнутог „демократски легитимним“ плаштом председника косовског парламента, компромитују Вучићеву посету претњама и забраном посете брани Газиводе, која има симболички значај и за Србе и за Албанце. Забрана посете Газиводама обесмислила би посету, довела би до компромитације Вучићевог престижа и ауторитета и посета би била отказана.
Међутим, уследио је противудар са српске стране — одбијање да се Вучић сретне са председником такозваног Косова Хашимом Тачијем у Бриселу у петак и наредба о прекиду свих контаката са приштинским властима и међународним институцијама на КиМ.
Уз вероватну активност српске дипломатије код традиционалних албанских западних савезника, Приштина је овај пут наведена у дефанзиву и морала је да невољно прихвати Вучићеву посету. Приштински министар спољних послова Беџет Пацоли пожалио се преко Твитера да је Приштина посету морала да прихвати услед притисака са Запада.
То је, ако не рачунамо писања приштинских медија на албанском о томе како је Вучић у петак два пута понизио Тачија, српска дипломатска победа.
На тај начин је у Косовској Митровици и доживљена Вучићева одлука да дође на КиМ. Иако је међу новинарима окупљеним у том граду владала одређена доза скепсе хоће ли Вучић доћи или не, град је живео тако да се његова посета није доводила у питање — постављани су транспаренти, билборди и плакати који су српском председнику желели добродошлицу, запослени из Канцеларије за КиМ су обављали своје дужности, а грађани су с пажњом пратили дешавања.
Мало је било грађана Косовске Митровице, али и других места који су веровали да ће Вучић отказати посету. Уобичајено живахна, Косовска Митровица је већ у петак после подне била спремна за Вучићев долазак, тако да је његова потврда доласка на конференцији за медије у петак увече била очекивана.
Ова посета, тумачило се међу грађанима на Северу КиМ, показала је да и без бомбастичних речи и парола може да се потврди ауторитет српске државе на КиМ. Томе је послужила посета Газиводама. Помирљивим речима и схватањем значаја тог комплекса и за Србе и за Албанце, послата је порука дијалога и компромиса и да Београд ништа неће преламати преко колена, за разлику од албанских политичких лидера.
Ма колико да албански политичари инсистирају на томе да су приштинске власти једине које имају права да газдују над Газиводама, српски председник је показао спремност на договор, али је само његово присуство тамо потврдило ауторитет државе Србије.
Представљањем инвестиционог плана, Србима у региону севера КиМ пружена је нада ће њихова решеност да остану на КиМ бити поткрепљена, не у виду хуманитарне помоћи, већ дугорочним инвестиционим пројектима у инфраструктуру и привреду.
Албанским политичким првацима као да није остало ништа друго осим да покушају да опструишу Вучићеву посету тамо где могу. На северу то нису могли нигде да учине и једина могућност била је да му блокирају пут за село Бање, једно од два преостала српска села у Дреници, албанском терористичком леглу.
Заоденута у протест терористичких „ветерана“, блокада пута ка Бањама претворила се у албански аутогол и више је доказ немоћи, гнева хистеричног детета које на неки начин мора да искаже свој бес због ускраћене играчке, него што је доказ политичке снаге албанских политичких лидера.
Да је Вучић на Газиводама, у Лешку, Лепосавићу или Звечану претходног дана свој и српски државни ауторитет потврђивао борбеним говорима и изјавама, политичким паролама типа „нико не сме да вас бије“, албанска реакција била би окарактерисана као легитимна.
Овако су албански политички лидери показали своје право лице — на поруке за компромис, мир, договор, они одговарају насиљем.
Најважнија српска победа у ова два дана огледа се у Вучићевој изјави на митингу да Србија не признаје независност Косова и да решење косовског питања још није на видику.
Дакле, они којима се жури да се постигне „правно обавезујући споразум између Београда и Приштине“ док им не истекне мандат у институцијама ЕУ, не могу да се надају да ће споразум уписати у агенду својих успеха док не почну да уважавају и српске захтеве.
