Кинеска улагања од преко 3,5 милијарди долара допринеће да Србија постане земља која ће имати перспективу највишег раста привреде у овом делу Европе. Највиши ниво кинеске делегације, дужина посете наше делегације и кинески медији који пишу о тој посети, заправо, сведоче о политичком и економском приоритету који Србија на Балкану има за Кину.
Да ли то Србија игра на економску карту Кине против ЕУ и САД? Или је то само мултиполарна визија света садашње српске владе, а привреда је кључни део те визије. Србија није у томе изузетак, кинеска економска грозница тресе Европу већ двадесетак година. По неким проценама ЕУ и Кина већ су сада једна другој и највећи трговачки партнери. И не само то, ЕУ и Кина су стратешки партнери који сарађују у разним областима: од екологије до европског програма сателитске навигације „Галилео“. Француска, која је била и европски пионир у успостављању блиских веза са Кином, и Велика Британија имају редовне састанке са кинеским стручњацима за безбедност, а кинеско војно особље се школује у војним академијама широм ЕУ. Људска права и партнерство? Хајте, молим вас, тржиште од 1,4 милијарде људи и људска права…
Дакле, дебата о Кини имаће све већи значај у трансатлантским односима, блиска сарадња ЕУ и Кине не усрећује Американце. Јер, Америка је блиски савезник Тајвана, економског ривала ЕУ и Кине у Југоисточној Азији. Данашњи став ЕУ према Кини је класичан пример дипломатије продавача, када су улог велики уговори, ништа друго није важно. Кина је огромно тржиште са тренутним потребама које цела ЕУ не може да задовољи, Кина је највећи прималац страних улагања, Кина је прва трговачка сила у свету, прва, или друга економија света. Што би економисти рекли: „Ако нисте у Кини, нисте у игри“.
Србија је скоро симболично присутна на кинеском тржишту, наш извоз је негде око 20 милиона долара. Само продаја француске воде „Евијан“ у кинеским хотелима вишеструко премашује целокупан српски извоз у Кину. Класа богатих Кинеза формира се брзим темпом, већ сада се процењује да у Кини има око 120 милиона потенцијалних потрошача западних производа, који једва чекају да пробају италијанске деликатесе, или да носе кожну галантерију Луја Витона. Додуше, европске и светске модне брендове можете и да ископирате по много нижој цени, а Кинези нису само имитатори, они су иновативни имитатори. Не бих се зачудио да Кинези немачком тржишту понуде потпуно опремљени аутомобил „фолксваген голф“ за неких 4.000 евра. Бољи од оригинала…
Где је у свему томе Србија? Наше су могућности пре свега геополитичка позиција у овом делу Европе. Дунав, железнички и путни коридори од Грчке до Мађарске. Ми смо за Кину идеална локација за „меки“ улазак на тржиште ЕУ. Хоће ли због тога бити сумњичења од стране Брисела? Вероватно да хоће, али када је Кина у питању, свака чланица ЕУ гледа пре свега и искључиво своје националне, економске интересе. Пре неколико година амерички Конгрес је објавио неке извештаје о политичким слободама и људским правима у Кини. Пекинг је моментално одговорио одустајањем од куповине стотинак путничких авиона „боинг“ и преусмеравањем на европске авионе типа „ербас“. У Сијетлу су били очајни због тога, Конгрес је мало ублажио процену стања политичких слобода и људских права у Кини, али било је касно. Кинезе је лако наљутити, а и у позицији су да дуго памте и не праштају.
Економске шансе Србије у размени са Кином леже, пре свега, у области војноиндустријске сарадње. Постоји неколико наших пројеката који су Кинезима интерсантни, од тенковских мотора повећане снаге, модификације и модернизације руских ПВО система старијег типа, до ракетног система „алас“. Кина је највећи светски увозник наоружања и војне опреме, годишње у те сврхе потроши неколико милијарди долара. Но, Пекинг има проблема да стару совјетску војну технику одржи у оперативном стању, кинеска војна индустрија још увек није сама себи довољна. Руси продају Кинезима и ловце Су-27 и Су-30, и разараче класе „Современи“, и класичне дизел-електричне подморнице „Кило“, али нерадо препуштају другима своју најмодернију технологију.
Наравно да Србија не може у домену најмодерније војне технологије да понуди Кинезима нешто епохално. Додуше, имали смо уочи распада СФРЈ направљен функционалан модел кокпита за нови југословенски надзвучни авион НА, модел где пилот управља неким функцијама авиона уз помоћ гласа. То је тада било врхунско достигнуће. Пропала држава, нико више то достигнуће ни да спомене. Можда би за Кинезе то и данас било занимљиво.
Оно што од нас још могу да сазнају свакако је наше искуство из заједничких вежби са државама НАТО-а. Кинеска је армија врло затворена за јавност и нема неко искуство из заједничких вежби са страним армијама, осим са Русима, и једне мале вежбе са америчком морнарицом пре више година. На том су плану врло радознали.
