Руски историчари су, коментаришући излагање Данице Станисављевић, магистра и студенткиње докторских студија Московског државног института за међународне односе (МГИМО) универзитета Министарства спољних послова Русије, на тему: „Руска дипломатија и Југословенска криза у периоду 1992–1995. године“ изразили жаљење што Русија тада не само да није имала снаге да заштити Србију и Србе, него ни да изгради своју спољнополитичку и унутарполитичку линију.
„Та страница историје колико је била болна за вас (Србе), толико је болна и за нас“, истакла је Јелена Костарикова, доктор историјских наука са Института за руску историју Руске академије наука.
Руски експерти су истакли да се „интереси руског народа у том периоду нису поклапали са интересима политичког врха“.
Према њиховим речима, Руси се и даље са болом сећају телевизијских преноса бомбардовања Србије 1999. године и тог ужаса који је српски народ преживео.
Руске историчаре је интересовало и да ли је Југословенска народна армија могла да одлучном реакцијом спречи распад Југославије.
Српски историчари су одговорили да би таква акција била предодређена на неуспех, с обзиром да југословенска армија у то време није била јединствена; да су у већини виталних родова у војсци и специјалним службама руководили Хрвати и Словенци, а да су Срби били претежно у пешадијским и артиљеријским формацијама.
Руске стручњаке је такође занимало и да ли је могућа обнова Југославије као форма уједињења Јужних Словена. Према речима српских историчара, српски народ је био искрено заинтересован за стварање и очување Југославије и у свакој прилици је био спреман да је штити, али да после покоља у Другом светском рату и после крвавих сукоба деведесетих година и свега што се касније дешавало, таква идеја не наилази на подршку код већине српског народа.
Према речима магистра Данице Станисављевић, Русија је била једина велика сила која је током протеклих векова, не само дипломатски, већ и на други начин помогла Србима у борби за ослобођење и уједињење. С обзиром на историјску и политичку парадигму билатералних односа између земаља, позиција спољне политике коју је Русија предузела у односу на југословенску кризу почетком деведесетих, било је потпуно изненађење како за југословенско руководство тако и за српски народ у целини. Према многим руским стручњацима, у то време Москва „није узела у обзир историјске традиције Русије, расположење већине Руса и националне интересе саме државе“. Са друге стране, у круговима владајуће политичке елите такав став значио је „прелазак на другу, цивилизовану, демократску страну барикада“.
Иако се Москва у почетку залагала за очување целовитости СФРЈ, убрзо је уследило заокрет у спољној политици и приближавање Западу, а из Москве се могло чути да је „последња шанса за очување Југославије пропуштена“.
„То је означило прелазак на нову фазу спољне политике СССР-а у односу на догађаје у Југославији“, констатовала је Станисављевићева, наводећи да је уследило признање Словеније и Хрватске 14. и 17. фебруара 1992. године, а потом и прикључивање Русије међународним санкцијама Југославији.
Да би се правилно схватили спољнополитички кораци које је Руска Федерација предузела у овом периоду, неопходно је разумети и парадигму међуљудских односа, водећих државника у земљи, сматра Станисављевићева и посебно истиче улогу тадашњег министра спољних послова Русије Андреја Козирева, кога је Јељцин два пута поставио на ту функцију, иако је схватао да је он „контроверзна фигура“.
Како је додала, трећи период руске политике на балканском правцу (1993-1995) повезан је са покушајем Русије да се укључи у процес решавања југословенске кризе као равноправаног партнера западних држава.
„За овај период била је карактеристична потпуна зависност руске спољне политике од западних земаља. Може се рећи да је Русија учествовала у процесу решавања кризе, испуњавајући углавном вољу других. Запад је искористио престиж Русије у очима српске политичке елите, захваљујући којој је Русија постала инструмент притиска на српску страну, када нико други не би могао да утиче на ’тврдоглаве Србе који ’нису желели да преговарају са демократским друштвом‘“, навела је Станисављевићева.
Она је подсетила да је то био период када се активно разматрао Венс-Овенов план и почетак притиска на српску страну, као и укључивања САД у преговорни процес; припрема Северноатланске алијансе за ваздушне нападе (1993); изолацију Срба у БиХ и притисак на Београд и сходно томе потписивање Дејтонског споразума (1995).
„Кроз југословенску кризу Запад је искористио полуге политичког утицаја Москве на Београд и на тај начин лако остварио своје геополитичке и политичке амбиције. Видевши у Москви јединог пријатеља и заштитника, Београд се сложио са свим предлозима који су дошли са руске стране, верујући да су у интересу Срба… Али имајући у виду вишевековне српско-руске односе, тај период се може назвати епизодом, али епизодом која захтева пажњу“, навела је Станисављевићева.
Она је нагласила да у условима великих међународних криза (распад Југославије, СССР-а и Чехословачке) руска дипломатија није могла да у пуној мери одговори на све изазове и да није била спремна да штити националне интересе Русије, а тим пре Србије и српског народа.
Према мишљењу експерата, разлог за такву ситуацију у кадровској политици Русије током деведесетих година треба тражити у дубокој кризи која је захватила политички систем земље. То ће, како су закључили српски и руски стручњаци, вероватно бити веома важна тема истраживања за будуће генерације историчара.
Ипак, историчари су на конференцији истакли да у руско-српским односима постоји вишевековни континуитет, а да су односи два народа увек била посебни и пријатељски, чак и онда када се нису поклапали са интересима политичког врха двеју земаља.
Међународна научна конференција под називом „Сто осамдесет година пријатељства, поверења, сарадње: јубилеј успостављања руско-српских дипломатских односа“, на којој је учествовао и амбасадор Србије у Русији др Славенко Терзић, окупила је најеминентније академике, историчаре, професоре и политикологе из Русије и Србије, који су два дана, на руском и српском језику, дискутовали на различите теме из заједничке историје.
