Ретка слика. Лидери четири моћне државе који су се досад углавном слагали у томе да се не слажу о битним питањима међународне политике, из Истанбула су послали поруку да је њихово сагласје ипак могуће.
Договор на самиту о Сирији, чији је домаћин био турски председник Реџеп Тајип Ердоган, на ком су учествовали председници Русије и Француске, Владимир Путин и Емануел Макрон, и немачка канцеларка Ангела Меркел, може да буде права платформа за будуће политичко решење сиријског питања. Поготово што је добио и подршку Уједињених нација. Специјални изасланик Уједињених нација (УН) за Сирију Стафан де Мистура оценио је самит веома корисним и конструктивним, сматра некадашњи дипломата Зоран Миливојевић.
За Сирију је, међутим, још важније што је потврђено поштовање њеног суверенитета, независности и територијалног интегритета. А то је битно и за остатак света, јер је практично послата порука да принцип међународног права ипак није мртав.
Лидери Турске, Русије, Француске и Немачке су, осим неупитности сиријске државе и њеног суверенитета, указали да ћа решење за сиријску кризу бити искључиво политичко и у складу са Резолуцијом 2254 Савета безбедности Уједињених нација. Четворка се обавезала да ће се супротставити свим сепаратистичким идејама у Сирији које би могле да угрозе националну безбедност сиријских суседа, али и да ће наставити борбу против свих терористичких организација.
Упућен је и позив свим странама у Сирији да се активно укључе у свеобухватни процес политичког решавања кризе. До краја године би у Женеви требало да буде одржан први састанак уставотворне комисије за Сирију, чије формирање следи. Она треба да спроведе уставне реформе у Сирији и организовање демократских и транспарентних избора на којима ће, уз надзор УН, учествовати сви сиријски бирачи, како у Сирији тако и у иностранству.
„Овај састанак показује да се сиријска криза у оном војном смислу ипак приводи крају и да је Исламска држава доживела пораз у Сирији. Друга ствар је да је режим Башара ел Асада, уз помоћ Русије, опстао, и да је тачна оцена председника Путина да је сада тренутак да се сиријска криза преведе на политичке воде и да се уз механизме политике и дипломатије усмери ка политичком решењу“, указује Миливојевић за Спутњик.
Уз подсећање да већ дуже време Турска и Русија сарађују када је у питању Сирија и имају доста усаглашене ставове, овај некадашњи дипломата за Спутњик каже да је у договору у Истанбулу интересантно учешће лидера Немачке и Француске, за шта, додаје он, постоје два разлога.
Неспоран је интерес Европе да учествује у овом политичком расплету због избегличке кризе с којом је суочена и која је подрива. ЕУ жели да спречи нови избеглички талас, али и да искористи прилику да се на неком ширем глобалном плану, везано за једну важну међународну кризу, поново политички афирмише, напомиње Миливојевић.
Саговорник Спутњика није заобишао чињеницу да у договору нису учествовале САД и Иран, стране које сиријска криза веома дотиче.
„Видљиво је одсуство Америке, али то потврђује оно што смо знали од пре шест месеци или годину дана, када се Асадов режим одржао и када су Руси постигли своје стратешке циљеве интервенишући у Сирији. Тада се већ видело да је Америка, практично, искључена из процеса и овај сусрет сада то потврђује. На овај начин су у неку руку одстрањена два главна сукобљена интереса, два сукобљена партнера који би могли да онемогуће да дође до некаквог политичког решења из простог разлога што би били супротстављени један другоме“, сматра саговорник Спутњика.
Њихов изостанак са самита је, у ствари, дао шансу овом политичком договору.
„И то је омогућило да се Европљани укључе на један активан начин и да се афирмише формула коју од почетка пропагирају Путин и Ердоган, од њиховог првог сусрета до оног у Сочију, да се та политичка стратегија коју су они зацртали за Сирију спроведе у дело“. То значи, објашњава Миливојевић, да се задовоље интереси Турске везано за север Сирије и да се онемогући да Американци наметну паралелну сиријску државу.
„Мислим да је свему овоме допринео и проблем који је настао са Ријадом због случаја Хашоги, а који је практично избацио Саудијску Арабију из игре, али и онемогућио Америку да на офанзивнији начин буде активна и да отежа овај процес. Са дуге стране, то је подстакло да се активно укључи Европа“, истиче он, оценивши важним и то што је Европа показала да води рачуна о својим интересима и да јој сада није било битно шта Вашингтон мисли о овом питању.
Миливојевић, ипак, не сумња да ће Америка на неки начин, из другог плана, бити укључена. Јер, како каже, за комплетну верификацију било каквог аранжмана са Сиријом, ипак је неопходна и нека врста њене сагласности.
Он на крају указује на две битне чињенице. Дипломатија Москве везано и за Израел и за Турску дала је изузетно значајне резултате, а интервенција Русије на терену у Сирији била је кључна да се ствар приведе на политички, дипломатски терен, који је сада на делу.
Посебно, сматра он, треба указати на значај, не само по Сирију, што се ипак очувало нешто што је на принципима међународног права.
„Очувала се, ипак, једна суверена држава и очувао се један легитимни режим. Каква ће бити његова даља политичка судбина, то је друго питање. Али се мора од тога почети, од легитимног режима у Дамаску и од легитимне државе Сирије као чланице УН и међународног правног субјекта“, истиче Миливојевић.
Он указује да је то од изузетног значаја за све друге у свету. У прилог томе подсетио је на судбину Либије, за коју је данас питање да ли са три владе и два супротстављена административна центра, у Бенгазију и Триполију, уопште функционише као држава.
Зато саговорник Спутњика сматра да договор четири лидера у Истанбулу може да буде добра платформа за будуће политичко решење које ће дефинитивно ставити тачку на грађански рат у Сирији започет марта 2011. године.
„Успело је оно што је био први циљ да се онемогући Исламска држава, успело је и оно што је био стратешки интерес саме Сирије, да се омогући њен опстанак и да се не дозволи отварање Пандорине кутије која би произвела тотални хаос и ко зна још какав рат“, закључио је Миливојевић.
