А председник Кине Си Ђинпинг истовремено поручује да се треба „сконцентрисати на припреме за рат (…) и направити одговарајуће планове“. Си има опасно добар разлог за то јер, како је ових дана рекао доскорашњи командант америчке војске у Европи генерал Бен Хоџис, „велика је вероватноћа да САД кроз 15 година бити у рату с Кином“.
Паралелно с овим упозорењима на катастрофу, у Норвешкој је у току „Трајдент џанчер 2018“, највећа НАТО војна вежба од 2002. у којој учествује више од 50 хиљада војника овог пакта, а Америка је најавила повлачење из Споразума о елиминацији ракета средњег и кратког домета у Европи из 1987. године, и то недуго након што је изменила своју нуклеарну доктрину и снизила праг за могућу употребу нуклеарног оружја.
Да ли се, 100 година од завршетка Првог светског рата, свет налази исувише близу нове и далеко страшније катастрофе? Имају ли заиста Русија и Кина разлога да се припремају за рат и каква се намера крије иза потеза Вашингтона који су изазвали овакву забринутост у Москви и Пекингу?
О овим питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили су војни аналитичар Љубан Каран и новинар Политике Бојан Билбија.
„Разлога за бригу има. Читав свет сад као да је у некаквом грчу, у ишчекивању онога што ће се догодити уместо какве-такве стабилности која је постојала донедавно“, оцењује Љубан Каран, истичући да је „преломни моменат представљала нова Пентагонова Стратегија националне одбране, која је, по проценама многих аналитичара, веома агресивна. И председник Русије Владимир Путин изнео је истоветно упозорење, рекавши да ће Русија на њу морати да одговори.“
Споменутом стратегијом с почетка ове године, подсећа Бојан Билбија, „Русија и Кина су, уз још неке тзв. отпадничке државе, проглашене за највеће противнике САД. Русија се у Америци већ дуже време доживљава на такав начин, а све је почело после 2008. године и рата на Кавказу, када је Русија на агресију режима Михаила Сакашвилија у Грузији који је имао подршку Запада, први пут показала да неће даље узмицати“.
Превратом у Украјини и антируским санкцијама, додаје Спутњиков саговорник, „ситуација је додатно ескалирала и сада се налазимо на тачки у којој је све могуће… Када имате толико пушака које висе на зиду као код Чехова, неопрезно руковање лако може да доведе до експлозије. Месец дана пред рат 1914. нико није могао ни да сања да ће он избити…“
У цитираном твиту руске мисије при УН даље се наводи: „Зашто би се“ — ако већ не припрема рат — „Америка повлачила из Споразума о ракетама средњег и кратког домета, надограђивала свој нуклеарни потенцијал и усвајала нову нуклеарну доктрину која спушта праг за употребу нуклеарног оружја?“
„Америчка најава изласка из споразума о ракетама средњег и кратког домета“, објашњава Љубан Каран, „најопаснији је међу потезима које је Вашингтон досад предузео, зато што је овај споразум противнику гарантовао довољно времена за реакцију, те су се зато и једна и друга страна, у страху од узајамног уништења, уздржавале од употребе нуклеарног оружја. На томе је почивала равнотежа страха, а сада је то доведено у питање.“
„Најава повлачења из споразума може се схватити и као амерички покушај увлачења Русије у трку у наоружању, како би је економски изнурио. Русија ће гледати да ту трку избегне, јер се она током осамдесетих година прошлог века показала погубном“, коментарише Билбија, наводећи да је „истовремено реч и о америчком покушају да Европу још више сучели с Русијом“.
Љубан Каран пак указује на реалну могућност сукоба на другој страни света, „у Јужном кинеском мору, где су интереси САД и Кине директно супротстављени због његовог значаја за глобалну трговину“.
Истовремена угроженост Русију и Кину је навела на све дубљу сарадњу, поред осталог, и у оквиру Шангајске организације за сарадњу.
Бојан Билбија објашњава: „Војна сарадња Русије и Кине само је круна њихове свеукупне економске и политичке сарадње. Иако раније није било тако, у последње време та војна компонента њихове сарадње све више избија у први план, што се видело и на недавној војној вежби ’Исток 2018‘ у којој је, уз 300 хиљада руских војника, учествовало и 30 хиљада кинеских и монголских војника. Тиме је демонстрирана усклађеност њихових војски, али је пре свега упућена снажна политичка порука којом су остатку света показали да су заједно. Москва и Пекинг су се у протеклих двадесетак година устезали да покажу антагонизам према Западу, желећи да сачувају добре односе, али сада се то очигледно мења јер Русија и Кина имају веома снажан интерес да заједничким снагама одговоре на непријатељске потезе Запада. А то нас увлачи у веома опасан вртлог, у коме ни једни ни други не могу или не желе да попусте — Американци зато што би тиме изгубили своју империјалну позицију, а Русија и Кина зато што немају куда даље да се повлаче.“
Па зато Кина и спроводи војне реформе које се описују као највеће у њеној историји, док председник Русије Путин не пропушта прилику да, у жељи да одврати било какву евентуалну агресију, укаже на супериорност модерног руског наоружања, као што је то учинио пре две недеље када је истакао: „Нико други нема прецизно хиперсонично оружје. Остали планирају да га тестирају за годину и по до две, а ми га већ имамо у служби“.
„Ко год да размишља да би војним путем могао да се обрачуна с Кином и Русијом, у великој је заблуди“, закључује Љубан Каран. „Ово тим пре ако додатно профункционише веза између Русије и Кине, а Америка својом политиком као да их тера једну другој у загрљај… Укупни напредак Русије и Кине морао би веома брзо да разувери све усијане главе у Вашингтону од изазивања сукоба, јер он и саму Америку доводи у огромну опасност.“
