То је само еврофилска фантазија и непрактична стратешка ноћна мора, коментарише тај Макронов позив лондонски „Тајмс“, уз тврдњу да ће „НАТО, а не ЕУ, Европу учинити безбедном“.
Или је пак, како такође тврди Макрон, уместо да због НАТО-а буде безбедна, управо Европа главна жртва главног НАТО партнера, Сједињених Држава и одлуке Вашингтона да се повуче из Споразума о ракетама кратког и средњег домета који има са Русијом?
Од чега ће зависити успех или неуспех Макроновог позива? Ко би због њега требало да буде забринут — Москва и Пекинг, или пре свега Вашингтон? Какав ће ефекат на евентуално стварање европске војске имати одлазак Велике Британије из Европске уније и какав ће утицај оваква размишљања имати на трансатлантске везе Европе и Сједињених Америчких Држава?
О тим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили пуковник у пензији проф. др Илија Кајтез и Предраг Рајић из Центра за друштвену стабилност.
„Спутњикови“ саговорници сагласни су у оцени да је Макронов предлог пре свега проистекао из његових калкулација уочи предстојећих избора за Европски парламент.
„Макрон и партије које су блиске његовој опцији водиће жестоку борбу с тзв. суверенистичким снагама којима и на овај начин покушавају да се супротставе“, оцењује Илија Кајтез, указујући, међутим, да се Макронова популарност неочекивано брзо топи, док се Немачка, друга полуга планиране европске осовине, налази у политичком превирању, будући да канцеларка Ангела Меркел полако одлази с политичке сцене.
„Реч је о својеврсном одговору на суверенистички одговор бриселском естаблишменту. Насупрот суверенистима, који траже што мање Европске уније и што већу власт националних држава, Макрон и његови савезници тврде да ће Европска унија у 21. веку опстати као глобални играч само као још повезанији субјект. Зато и предлажу концепт федералне Европе, а то подразумева и јединствену спољну и безбедносну политику, то јест војску“, сматра Предраг Рајић.
Сједињене Америчке Државе, најважнија чланица НАТО-а и главни трансатлантски савезник Европске уније, на идеју стварања европске војске гледају с нескривеним подозрењем. Још 1998. године је пред Саветом НАТО-а тадашња државна секретарка Медлин Олбрајт упозорила да европски одбрамбени пројекти не смеју да умање улогу НАТО-а, да дуплирају капацитете НАТО-а и да дискриминишу чланице НАТО-а које нису чланице Европске уније. Две године потом, секретар за одбрану Вилијем Коен рекао је да би НАТО постао „реликт прошлости“ ако би ЕУ створила сопствене војне капацитете, а 2003. године је ту могућност тадашњи амбасадор САД при НАТО-у Николас Бернс описао као „једну од највећих претњи трансатлантској заједници“. На истом трагу, пре две године је Џон Болтон, актуелни саветник председника САД за националну безбедност, у „Бостон глобу“ написао да би „чисто европско решење представљало нож у срце НАТО-а“.
И Кајтез и Рајић напомињу, међутим, да је у овом тренутку формирање европске војске нереално. Отуда, сматра Кајтез, Америка нема основаних разлога за страх.
„Европа није идеолошки јединствена, уз то нема ни кохезивну снагу, која је изласком Велике Британије и додатно смањена, као ни довољно унутрашњих капацитета, тако да ми ово пре делује као пуцањ у празно, него као идеја коју је могуће реализовати. То, уосталом, нису успели да спроведу ни Франсоа Митеран и Хелмут Кол, који су били много моћнији државници него што су то одлазећа Ангела Меркел и Емануел Макрон, који тек треба да покаже да ли је државник или тек политичар“, наглашава Кајтез.
„Волстрит џурнал“, с друге стране, указује да је Лондон константно блокирао планове ЕУ о продубљивању војне сарадње, а да ће излазак Велике Британије из Уније ослободити Брисел и омогућити му да повећа своје амбиције у сфери одбране.
„Многи еврофедералисти помислили су како ће изласком Велике Британије из Европске уније тај дух еврофедерализма добити на замаху“, подсећа Предраг Рајић. „Ипак, Европска унија брегзитом губи и много сопственог утицаја, док истовремено Пољска постаје Пијемонт окупљања оних европских земаља које не желе да буду ни под руским, али ни под немачким утицајем, а то аутоматски значи додатно јачање америчког утицаја, те је и стога формирање европске војске нереално.“
„Отуда Европа остаје у вазалском односу према Сједињеним Државама, о којем сведочи и одлука Вашингтона да се повуче из Споразума о ракетама средњег и кратког домета с Русијом, а да о томе није ни разговарао са својим европским ’партнерима‘, иако су управо они најугроженији због те одлуке“, закључује Кајтез.
А да Вашингтон заиста не намерава да Европу препусти самој себи, укључујући ту и формирање сопствене војске, на посредан начин потврђује и важан податак из „Волстрит џурнала“ — америчка војна издвајања, директно намењена Европи, са 789 милиона долара 2016. године порасла су на чак 4,77 милијарди долара ове године.