Свиђало се то некоме или не, Медојевић и Кнежевић су легално изабрани посланици и уживају Уставом загарантован имунитет, подсјетио је Бојанић и упитао хоће ли и овога пута, као и много пута раније, Уставни суд да зажмури на ово очигледно кршење Устава.
„Има ли икога у Црној Гори да вјерује да је након оваквих дешавања правосуђе независно? Да ли ико може повјеровати да се не ради о политичком прогону“, навео је Бојанић.
Он је закључио да „диктатура није више у најави, већ да је зло стигло у Црну Гору“, због чега, како каже „нико нема право да ћути“.
„Очекујем да Медојевићеве и Кнежевићеве скупштинске колеге, сагласни или не са њиховим политичким ставовима или дјеловањем, покажу бар минимум личне солидарности, а грађани Црне Горе спремност да заштите ово мало слободе и демократије које смо имали до пре неколико година. Европске бирократе ће новим аплаузом за Ђукановића или недвосмисленом осудом ове очигледне тортуре коначно открити своје право лице“, категоричан је Бојанић.
Професор Универзитета Црне Горе Владимир Божовић хапшење Медојевића прокоментарисао је цитирајући песника Матију Бећковића: „Нека је проклета земља у којој су пашчад пуштена а камење свезано“.
Божовић с горчином констатује да се „уситњено, свезано камење“ узалуд нада неким бољим људима него што их ова земља има, „а да их има, било би и вријеме боље“.
„Можда ће ова кратка рефлексија на стих забрањеног пјесника побудити нешто више државотворних сензација код чувара Устава, посебно ’уставног патриотизма‘, кад већ класична сачекуша, киднаповање Небојше Медојевића и најава истог за Милана Кнежевића, без икаквог, чак ни формалног правног покрића то извјесно неће“, каже Божовић за Спутњик.
Наш саговорник примјећује да је у случају хапшења посланика Медојевића више него „очигледно да се неком синоћ јако журило“.
Он закључује да након хапшења и новог прогона опозиције, чак и резолуција о Подгоричкој скупштини коју су власти тако „дуго припремале и његовале и која је синоћ у том театру апсурда и бесмисла донесена, није трајала чак ни један дан, исто толико колико и она са којом се она може једино поредити —а то је она 12-јулска 1941. године“.
