„Црњански је био изопштеник, на маргини у свим животним деоницама. Био је вечни странац у српској култури. Али и поред статуса маргиналности, његово дело сија свом вредношћу и снагом језика у српској и страним културама“, написао је Ломпар у капиталном делу које је на протеклом Сајму књига у Београду проглашено издавачким подухватом године.
Маргина, као руб искуства, руб живота ужасно је важна за једну културу зато што маргина проширује њене основе, истакао је Ломпар и додао да је Црњански знао да је величина на маргини — величина креације а не величина негације.
„Мислим да је изузетно богатство српске књижевности 20. века у читавој једној палети великих писаца које смо ми имали и који у том смислу репрезентују њену ширину. Однос између маргине и доминанте у естетском смислу бива превреднован, па се дешава да су највећи на маргини а они мало мањи од њих у доминанти. Но, култура, одговором који даје на Црњанског, у ствари одговара на питање о себи“, рекао је Ломпар.
Професор др Зоран Аврамовић истакао је да је Црњански био на маргини али да се наша култура и књижевност не могу замислити без његовог дела. Аврамовић је оценио да је Црњански, као политички странац, метафора српске судбине у 20. веку. Он се осврнуо и на разлике између Милоша Црњанског и Ива Андрића, које је Мило Ломпар навео у монографији.
„Постоје битне разлике у свим облицима стваралаштва. Црњански је у култури и друштву субверзиван, Андрић је опортуниста. Црњански је сам, на маргини, Андрић је у центру културе… Андрић представља језичку норму, Црњански медије. Андрић у односу на Крлежу није био државни писац али је био јавни споменик…. Андрић је употребљив, Црњански није…. Црњански је био изопштеник на маргини у свим животним деоницама.“
Професор др Јован Попов оценио је да монографија „Црњански, биографија једног осећања“ представља ремек-дело савремене српске есејистике. У средишту пажње, напоменуо је Попов, нашле су се три чувене полемике вођене крајем ’20-их и почетком ’30-их година, у периоду који Ломпар назива „прекретним годинама пишчевог живота“.
Прву полемику водио је Црњански 1929. са књижевним одбором Српске књижевне задруге, другу у марту 1932. са Нолитом, а трећу 1934. са Мирославом Крлежом.
„У пролеће 1934. године написао је чланак ’Оклеветани рат‘ који није написао ради апологије рата, како су га тумачили, већ ради величања херојства одбрамбеног рата, у првом реду српског. Његов циљ била је одбрана тог рата од релативизације који су тих година стизале из табора оних што су, како у свету, тако и код нас, иза пацифизма скривали своју политичку пропаганду. И мада је у овој полемици био најубедљивији до тада, она му је уместо сатисфакције донела једну дубинску аутсајдерску идентификацију“, рекао је Попов.
Црњански је схватио да се његов сукоб са корелативним дејствима грађанске и левичарске интелигенције не води само на унутрашњем плану, већ да културно-политичке силе са којима се сукобио имају интернационални ослонац. Тако се нашао на ветрометини доминантних светских историјских дејстава у 20. веку и ту ће остати трајно, укључујући и године егзила.
Исцрпан приказ ових полемика које је Мило Ломпар смишљено поставио у средиште своје студије открива политичко биће Милоша Црњанског. Међутим, аутор не стаје на томе, већ њихове садржаје повезује са прошлим и будућим околностима пишчевог живота са битним импликацијама и на његову судбину и после Другог светског рата. Осим што откривају пишчев положај у додиру са силама његове епохе, поменуте полемике показују његову природу, људску и уметничку, да би на крају деловале као предодређујући сигнал онога што се тек има догодити.
„Репутација националисте, десничара и симпатизера Пашића, коју су му пре рата прибавили левичари у Југославији, сустигла га је и у Британији. Упркос свим квалификацијама које је поседовао, за њега достојног посла у Лондону није било, док га је у домовини Марко Ристић прогласио мртвим песником. Он се, у најмрачнијој деценији свог живота, између 1945. и 1956. године нашао опкољен са свих страна“, рекао је Попов.
