Документарац Бориса Малагурског, у којем су забележени интервјуи са низом америчких званичника, српских, хрватских и словеначких интелектуалаца и новинара, бави се распадом Југославије, са тезом да је рат диригован директно из Вашингтона и уз помоћ западних сила. У оквиру свог истраживачког подухвата Малагурски у филму открива поверљива документа која потврђују да су постојале закулисне радње које су довеле до крвавог распада Југославије. Млади режисер се појављује и у улози наратора и паралелно преноси причу о обичним људима, који су остали добри у злим временима.
Документарац покушава да баци другачије светло на корен сукоба на Балкану и за многе људе, који су прихватили званичну поделу на добре и лоше момке у Југославији, може да буде прилично горка пилула. Можда најупечатљивији моменат из филма је снимак из села Врбарје код Сокоца, у којем су пре рата заједно живели Срби и Муслимани. Иако нису морали, Муслимани су одлучили да напусте село, а камера је забележила како су се Срби и Муслимани растајали у сузама.
Малагурски је у филму приказао и позитивне приче из балканског сукоба, пре свега западној публици, која може да наведе злочине који су се догодили на територији СФРЈ, али не и позитивна, хумана дела која су се такође догађала у рату. У филму је интервјуисан и Раде из Требиња, отац Срђана Алексића, удовица Јосипа Рајхл Кира, Јадранка Рајхл Кир, као и Весна Левар, удовица Милана Левара из Госпића.
Малагурски је интервјуисао Луиса Мекензија, бившег команданта УН, Џејмса Бисета, бившег амбасадора Канаде у Београду, новинара Скот Тејлора, економисту Мишела Чошудовског и друге. Истраживачки посао се исплатио, а његови саговорници су га упутили на неколико занимљивих докумената, који су представљени у филму. Један документ из 1984. године са потписом Роналда Регана, по Малагурском, сведочи о томе да је главна мета западних сила била југословенска економија.
Дошао је и до закона који је касније уследио, у новембру 1990. године, у којем пише да се Југославији укида сва помоћ, а да ће републике које се одлуче за независност добити новчану помоћ. Филм, између осталог, објашњава и зашто је Алија Изетбеговић повукао свој потпис са Лисабонског споразума, који је предвиђао поделу Босне по принципима националне кантонизације.
Трагајући за саговорницима, Малагурски је обишао америчке градове Колумбус, Дејтон, Њујорк и Вашингтон, посетио је Београд и Приштину. Разговарао је и са Џорџом Кенијем, бившим званичником Стејт департмента. Филм доказује и да је подручје Сфрј колонизовано економски, војно и политички. Поред америчких званичника и стручњака, у филму се као саговорници појављују и Владе Дивац, Веран Матић, Бранислав Лечић, затим бивши словеначки министар за економију Јоже Менцингер, бивши кандидат за председника Хрватске Марко Францишковић, режисер Џорџ Богданић, новинар Џон Боснић, члан Београдског синдиката Бошко Ћирковић, историчар Срђа Трифковић, чланови бенда Дубиоза колектив Армин Бушатлић и Ведран Мујагић и многи други.
