Па ипак, констатује портал „Политико“, ово је „крај Европе какву познајемо“. „Поделе у Европи све више представљају претње за владе“, наводи пак „Волстрит џурнал“, који указује и да „управљање западноевропским друштвима постаје све теже због нових шизми у њима“, те је „тешко пронаћи већину за било који пут напред“. А невесело ће и „Њујорк тајмс“: „ЕУ се надала да ће своју кућу довести у ред ове године. Али томе није ни близу.“
Требало је, подсећа њујоршки лист, да ове године буде ратификован споразум о „брегзиту“; да француски председник Емануел Макрон, „са својим грандиозним плановима“, преузме улогу дефакто лидера од немачке канцеларке Ангеле Меркел; да „назадовање демократије“ у Мађарској и Пољској буде заустављено, а „популизам обуздан“.
Али не само да се то није догодило него, оцењује даље „Њујорк тајмс“, „метеж сада представља уобичајено стање ствари“.
Да ли то значи да је Европска унија данас заиста ближа свом понирању у безначајност него икада раније? Или ће ипак успети да се извуче из споменутог метежа? Ко, уопште, може да је изведе на пут некаквог опоравка, с Макроном који је ослабљен протестима „жутих прслука“ и – опет оцена „Њујорк тајмса“ – „слабашном“ Ангелом Меркел која се повукла са чела своје партије и да је крај њене политичке каријере све ближи?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили некадашњи дописник Политике из Немачке Мирослав Стојановић и сарадник Института за међународну политику и привреду Душан Пророковић.
„Ситуација јесте драматична али још није катастрофална“, оцењује Мирослав Стојановић који подсећа да се „ЕУ већ годинама налази у перманентним кризама, од финансијске кризе и мигрантске кризе, преко ’брегзита‘ до најновијих догађања у Француској и сукоба око италијанског буџета. Упркос томе, она опстаје зато што у државама чланицама постоји превелики страх пред питањем – шта би било без Европске уније? Иако, због тога, крај ЕУ није на видику, оваква каква сада јесте, она неће имати дуг век.“
Форсирање страха од могуће катастрофалне будућности, као главног преосталог кохезионог фактора, уочљиво је у случају управљања процесом „брегзита“, указује Душан Пророковић: „Дезинтеграција ЕУ већ је започела ’брегзитом‘. А Немачка и Француска тај процес сада настоје да отежају како би спречиле неке друге чланице да иступе из Уније“.
Штавише, додаје Пророковић, „и у тврдом језгру ЕУ има назнака тог дезинтегративног процеса. Иако нико не говори о искључивању појединих држава, говори се о концентричним круговима чланства, о различитим врстама суспензија, спомињу се санкције које ће бити предузете против Пољске и Мађарске, па и против Италије… Све то говори да присуствујемо неповратним процесима унутар ЕУ, који ће је потпуно преобликовати, до те мере да она уопште неће личити на ово што данас имамо; ситуација подсећа на стање у СФРЈ средином осамдесетих година прошлог века, када су огромне економске неједнакости подстицале и политичке несугласице и социјално незадовољство… Због различитих изазова с којима су суочене, свака од чланица ЕУ принуђена је да вуче на своју страну, и то је још један од разлога због којих треба да будемо песимисти када је реч о будућности ЕУ“.
„ЕУ тоне у безначајност“, уверен је Мирослав Стојановић, „њен глас не чује се нигде у свету, а два симбола њене немоћи јесу њене прве две личности, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер и шефица дипломатије Федерика Могерини. Није им пошло за руком ништа од онога што су покушали, чак ни унутар саме ЕУ.“
Проблеми с којима је ЕУ суочена утолико су већи због недостатка јасног лидерства. „Њујорк тајмс“ оцењује: „Још једна година гнева ближи се крају, али разлика је у томе што ЕУ више нема снажног лидера да је спроведе кроз кризе.“ А Макрон, „који је проглашаван за доносиоца наде, сада је носилац безнађа и беса“…
„Ангела Меркел била је једина фигура у последњих петнаестак година која је могла да се наметне као лидер целокупне ЕУ“, каже Пророковић који сматра да „Макрон ту улогу засигурно не може да преузме, иако је био дочекан као рок звезда када се појавио. Испоставило се, међутим, као и много пута до сада, да је све то била само пропагандна кампања и ништа више од тога. Иза политичара који жели да буде лидер мора да постоји оригинална политичка идеја, а он је само покушао да рециклира старе ставове а да притом чак није изнео било какве конкретне планове како то да се изведе… У Европи у овом тренутку имамо само просечне лидере, што ће се нарочито видети после дефинитивног одласка Ангеле Меркел. Како велике политике нема без великих лидера, а нема ни на видику никога ко би брзо могао да постане, то је још један од разлога због којих се предвиђа да ће се криза унутар ЕУ наставити.“
Мирослав Стојановић пак указује да се Меркелова као лидер наметнула „у годинама које су биле добре за Европску унију, али моћ лидера исказује се тек када дођу кризе. Од грчке дужничке кризе она је почела да антагонизује многе те је и њена моћ опала, да би се мигрантска криза показала фаталном. И то је тешко наслеђе које остаје за Анегрет Крамп Каренбауер, а она притом нема ни снагу Меркелове чак и унутар партије, а ни њено искуство будући да долази из провинције. Она јесте енергична, али је истовремено и веома искључива, због чега ће изазивати и веће конфликте, што се већ и видело када је затражила да се, због кризе с Украјином, руским бродовима забрани упловљавање у европске и светске луке.“
Мајски избори за Европски парламент представљаће, по мишљењу многих посматрача, следећи велики тест за ЕУ. Спутњикови саговорници, међутим, истичу да ће и пре тога бити озбиљних искушења, од окончања преговора у „брегзиту“ до покрајинских избора у Немачкој који би, напомиње Мирослав Стојановић, додатно могли да искомпликују политичку ситуацију у тој земљи у случају очекиваног успеха Алтернативе за Немачку на истоку земље, што би могло да изазове и распад велике коалиције у Берлине.
Значи ли све ово да рецепта за излазак из садашње ситуације заправо и нема, него да, како закључује „Њујорк тајмс“, „постоји само нада“ да ће се појавити „нека иновативна идеја“?
Мирослав Стојановић нема дилему: „Пред Европском унијом су још туробнија времена од садашњих.“
Изричит је и Душан Пророковић: „Европска унија не може да изнедри никакво ново решење за своје проблеме. Да је реч само о кризи институција, то би можда и било могуће да се учини политичким променама. Али овде су узроци кризе много дубљи и потребан је потпуно нови приступ за њено решавање, који би укључио и Русију, Велику Британију и Турску. Сама Европска унија више није у стању да реши проблеме у Европи“.
