Овако је о Скадарлији беседио Зуко Џумхур, босански писац, сликар и карикатуриста.
Баш та боемска историја, шмек расклиматаних столова, музике на увце (осим ако и када неки новокомпоновани гост инсистира на озвучењу, што је, срећом, ипак реткост) и гурманске хране и данас привлаче госте, Београђане и дођоше, у њу хрле туристи, као и људи који послом дођу у балкански Монмартр, на пословни састанак који се настави у дружење са домаћинима уз ручак/вечеру. У скадарлијским кафанама глумица Љиљана Јакшић већ скоро две деценије игра своју Скадарлијку.
Ових дана, јер у Скадарлији се стара година испраћа неколико последњих дана децембра, а нова дочекује све до после 13. јануара, када се слави Српска нова година, ова Дама — заштитно лице београдске боемске четврти, које се не би застиделе ни Бечлије, поносне на свој Гринциг, у гардероби која асоцира као да је управо искорачила из 19. века, у елитним скадарлијским кафанама поздравља госте који умеју да препознају и цене ванвременске, непролазне вредности и чари карираних столњака, дискретних конобара (који раде 365 дана у години), укусних специјалитета и вина, уз чију помоћ српски мерак препознају и овдашњи и гости с других меридијана и континената — од Кине до Америке, и Руси и комшије Грци. Свима њима Скадарлијска Дама Љиљана Јакшић пожели од срца срећну Нову и запева из душе неку од песама уз које су овде банчили глумци и остали уметници, занатлије и приватници, политичари и разне ћате, студенти, обични и необични гости…
У овој „Енергији Спутњика“ са Скадарлијском Дамом — Љиљаном Јакшић — Јелица Путниковић прича о томе шта се на овој турској калдрми (додуше, сада заливеној бетоном) променило, а шта је преживело од последњих деценија 19. века до данас, када се, пред крај друге декаде у трећем миленијуму нове године дочекују опет уз песму, са пуним чашама, са срцем и душом отвореним за ту безвремену, пријатељску топлину Скадарлије.
