Не, не постадосмо глувљи и жути, Баш иста реч нас кô и пре прене,
Наши су кô и пре тамни капути, и не воле нас исте жене.
Опет нам игра – времена давна, у амфитетарима и самоћи,
И исти фењери светле над нама, као узвични знаци ноћи.
Јосиф Бродски, „За две године“
Сивило совјетске свакодневице, оличено у политичкој монотонији узрокованој потрошеношћу идеолошке матрице и економској стагнацији коју је карактерисало све очигледније заостајање за интегрисаним западним привредним системом, Јосиф Бродски је описао песмом „За две године“. Две године раније све је било исто, две године касније све ће бити исто. Могао је потоњи добитник Нобелове награде за књижевност насловити поему и „За двадесет година“. Није, зато што је веровао да тај систем не може поживети још две деценије.
Због те вере је био хапшен и прогањан. Насупрот великим идеалима, крупним речима о светском пролетаријату, вечитој класној борби, биткама које су против „империјалистичких САД“ војеване на свим фронтовима, од Кубе, преко Палестине, до Авганистана, унутар комунистичког света све се више уочавала озбиљна криза. Недостатак решења компензован је претераном агресивношћу, како на унутрашњем, тако и на спољном плану.
„Несретни догађаји“ су сустизали један другог, док се све није завршило исхитреним распуштањем Источног блока и договорним распадом Совјетског Савеза. Кризе у политичким системима, било националним, регионалним или оном глобалном су увек такве: дуго се „крчкају“, почињу због већ познатих проблема и то онда када постане јасно да одрживих решења нема на видику, интензивирају их изненадне и неочекиване појаве, а кулминирају неочекиваним исходима. Ово треба имати у виду када говоримо о развоју ситуације на Балкану током 2019. године. Самим тим и када говоримо о стању у Србији.
Претходних недеља се поприлично писало о томе како нам прети криза, очекују се притисци, биће нових условљавања. Катастрофално лоша процена. Не, нама не прети криза! Ми се налазимо усред кризе, матица нас је све већ понела у непредвидиве брзаке и питање је на коју и какву обалу нас може избацити. О кризи је требало размишљати пре две године, али је тада свака полемика на ову тему вешто избегавана.
Или је у старту дезавуисана. Антиципирање будућег развоја регионалних односа за Србију је важније него за остале балканске државе. Живимо у ванредном стању, са једностраном одлуком косовских Албанаца, уз континуалне претње кључних западних држава. Окретати главу од онога што се уочавало било је неодговорно. Јер, „балканска криза“ се дуго „крчкала“, САД су уз помоћ ЕУ управљале одређеним догађајима, усмеравале регионалну безбедност, али је истовремено остало и поприлично отворених проблема. Од међуетничких односа унутар БиХ и Македоније, преко „косовског чвора“, до спорог економског раста и хроничног недостатка стратешких инвестиција. О Балкану се много причало, али се о њему мало бринуло.
Отуда и све храбрији потези Русије, Кине и Турске, јачање њиховог утицаја у региону, као и постепено истискивање до тада неприкосновених САД и ЕУ. Истовремено, делимично САД — начете великим преиспитивањем о будућој улози у свету, а поготово ЕУ, којој прети брзо пуцање по свим шавовима, због унутрашњих проблема све мање пажње посвећују Балкану. То је за њих трећеразредно питање, па се овим простором и баве трећелигашки играчи. Резултат свега је да европерспектива, тај велики идеал иза којег следе крупне речи о економском расту, благостању и социјалној сигурности, више не постоји.
Бугарска, Румунија и Хрватска су пуноправне чланице ЕУ, а тешко је бранити тезу да су некакве бенефите од тог статуса стекли. Они који су само кандидати на путу ка чланству од целог тог процеса су још мање добили. И више неће добити ништа. Евро-свакодневица је заличила на совјетску свакодневицу из седамдесетих година: потрошена је идеолошка матрица, ко још верује у све то што се као вредносни образац нуди; наступило је време економске стагнације, губљење трке од све импулсивнијих удара „азијских привредних тигрова“.
Две године раније све је било исто, што се њих тиче, као што би то било и за наредне две. Недостатак решења компензује се наметањем одлука, попут „северномакедонизације“ БЈР Македоније или угуравања Црне Горе у НАТО противно вољи већине становника, али и упорним инсистирањем на учлањењу тзв. Републике Косово у УН и деструкцијом дејтонског оквира за БиХ. Ипак, ово наметање уз пратећу агресивност само је одраз немоћи, једнако као што је то био случај и са Совјетским савезом од почетка осамдесетих. То неће „држати воду“ ни на средњи рок, камоли да представља „историјска решења“.
У комбинацији екстерних фактора, које оличавају ЕУ – свакодневица и НАТО – агресивност, те домаћих чинилаца – конфузне политике која се по инерцији креће по пројектованим ЕУ и НАТО шинама, криза ће се наставити све док не дође до логичног завршетка: серији имплозија узрокованих нагомиланим незадовољством грађана и једном великом експлозијом која може настати у некој од зони разграничења конфликтних заједница. Кандидата за ово друго је неколико. Ово прво је већ почело. Поводи су различити, али се протестује у Букурешту, Београду, Тирани и Бањалуци. Спорадично и у Скопљу, нешто ређе у Подгорици. И тога ће тек бити.
Решење свакако постоји, иако се у трагању за њим касни. За почетак, неопходно је наступати јасно и недвосмисленим порукама смањивати конфузију коју производе ЕУ и НАТО. Тражити од грађана подршку за доследну политику, а не за пароле. У том контексту је неопходно предузимати реципрочне мере према свима. Реципроцитет је „мајка дипломатије“. Па нека се љуте у Бриселу колико хоће.
А када смо већ код Брисела, и ту се да нешто порадити. Јер, морају се разликовати пријатељи од непријатеља. ЕУ нам није пријатељ, НАТО је то још мање, самим тим ни водеће земље ових савеза. То што морамо да их трпимо, не значи и да их можемо волети, или од њих очекивати објективност. Пријатељи су на другим странама. Са њима ћемо радити, усаглашавати ставове, пројектовати решења.
И то пријатељство учврстити чињењем одређених симболичних уступака ако је неопходно. И овом низу би се могло много тога додати, исто као што би се споменуто дало разрадити. Али важно је подвући да је та траса једина могућа. Све остало представља наставак агоније. Подстицање имплозије или показивање слабости и умора који ће призвати експлозију. Криза увелико траје, да би се у њој снашли неопходно је најпре реално сагледати околности и не правити се да је све у реду.
