Заиста, чиме је то Албанија заслужила поверење Запада? То што у последње време чини Тирана, подједнако као и приштинска власт, више се ни колоквијално не би могло назвати провокацијом, а мало би било рећи да је реч о дрскости без зазора на отвореној сцени.
Није било давно када је на помен српске стране о решењу косовског питања разграничењем најмоћнија политичарка Европе Ангела Меркел беспоговорно узвратила да нема више прекрајања граница. У нову 2019. годину смо, међутим, ушли уз констатацију албанских лидера из Приштине и Тиране да између Косова и Албаније више не постоје границе.
Премијеру Албаније Едију Рами то није било довољно, па је исте кораке најавио и према Македонији и Грчкој. На утирање пута стварању „велике Албаније“ на Западу — мук.
Све виде, многи се и чуде, али нико ништа не предузима, констатовао је у интервјуу ТВ „Храм“ српски патријарх Иринеј, уз искрену запитаност зашто је то тако и чиме је то Албанија заслужила толико поверење Запада.
„Није Албанија толико популарна на Западу колико Срби нису популарни“, каже директор Института за савремену историју, Момчило Павловић, који се посебно бавио темама Албаније и Косова и Метохије током 20. века. Одговарајући на питање зашто су миљеници Запада, овај историчар указује на два разлога.
Први је, сматра он, ратна пропаганда и фиксација на режим Слободана Милошевића и генерално на Србе који се на Западу и даље сматрају јединим кривцима за изазивање рата деведесетих година, јединим злочинцима, окупаторима. А када је та пропаганда усмерена, а то је био дискурс Запада, она је разорна, каже Павловић за Спутњик. Њену силину илустровао је и примером судбине либијског лидера Гадафија, начином на који је убијен, а да је претходно словио управо за оданог сарадника Запада.
„Албанци су доживљени као жртве и успели су да својом пропагандом, систематским радом, међусобном солидарношћу обезбеде подршку пре свега Америке и водећих западних земаља“, истиче Павловић.
Чак и када су под НАТО бомбама у егзодусу напустили Косово и Метохију, стварана је, каже, слика да је то због Срба агресора који после свега треба да буду кажњени одузимањем дела територије.
„То ће пролазити све до оног тренутка док имају подршку на Западу, пре свега Америке, Немачке и Британије, све док се Србија не умири тако што ће да прихвати ту креирану реалност и замени свој државни оквир који све земље љубоморно чувају, што им је и уставна обавеза, за некакву фикцију развоја, помоћи у новцу, у инвестицијама, фирмама“, сматра саговорник Спутњика.
Павловић указује и на геополитичке интересе Запада када је у питању „љубав“ према Албанији, која у тој игри великих сила својим положајем може да затвори улаз у Јадранско море.
„Наравно, ту је и одмеравање снага са Русијом и њеним утицајем на Балкану, где се јасно види да Русија мора да се истисне са читавог Балкана, да њени интереси не могу бити ни пансловенски, а камоли политички, економски, геостратешки“, истиче директор Института за савремену историју, који у случају Русије види и више од обичних геостратешких разлога.
Реч је, како напомиње, о солидарности и пријатељству Србије и Русије кроз историју, а Запад би да се Србија одрекне тог савезништва и политике према Русији, и зато даје „добре разлоге“ у погледу инвестиција и слично.
„Овако, помагање једнима насупрот другим, испуњавањем максималистичких захтева Албанаца, неће се створити мирно окружење, нити ће те супротности бити решене у наредним деценијама“, упозорава Павловић.
Али, вероватно је то и циљ — стално ситуацију одржавати у организованом хаосу који ће у неком тренутку „тражити“ адекватно реаговање. А за то стално потпаљивање ватре потребна је „љубав“ према једнима и анимозитет према другима. А ту су, наравно, Србија и Срби и даље лоши момци, за разлику од Албаније и Албанаца.
Ко се још сећа да је на почетку косовске приче управо амерички Стејт департмент на листу терористичких организација ставио такозвану Ослободилачку војску Косова, одакле су из униформи пререгрутовани сви садашњи челници приштинских власти.
