Разлог томе је, како наводи лист, што између Кине и Америке, у тренутној констелацији односа, не постоји никакав правни оквир који регулише ту област, а који је, на пример, постојао између САД и некадашњег СССР-а, и то у доба Хладног рата.
Наиме, за време Хладног рата, малтене све очи Американаца биле су упрте у совјетске ракете и сателите, али у последњих неколико година амерички стратези све више обраћају пажњу на кинеску космичку индустрију, а у прилог томе иде и податак да је Кина само прошле године имала 39 лансирања ракета у свемир, док су Американци имали 31, а Руси 20.
Виши научни сарадник Института за космичка истраживања са Руске академије наука Натан Ејсмонт, међутим, сматра да ниједна држава нема апсолутну предност у осталу на друге. Ако узимамо у обзир Кину, САД и Русију, објашњава он, онда се свакако мора рећи да постоје одређени правци где је свака понаособ апсолутни лидер.
У испитивањима даљег свемира и планета-гиганата, амерички научници и космонаути су убедљиво испред осталих. Са друге стране, ако говоримо о пилотираним космичким летелицама, ту је пак Русија апсолутни лидер. Русија је једина држава која може да лансира на Међународну космичку станицу пилотиране апарате, који су у могућности и да се врате на Земљу. Русија је значајан фактор и у изградњи и одржавању Међународне свемирске станице, објашњава он.
Са друге стране, ако говоримо о Кини, њено последње велико достигнуће свакако је недавно слетање на супротну страну Месеца, што је чини светским лидером у том пољу. Тако да је тешко у апсолутним категоријама говорити о предностима или лидерству у космосу. Државе се међусобно разликују и не може се рећи да ли ће једна имати апсолутну предност у односу на друге, указује Ејсмонт.
Ако сагледамо технологије којима располаже Кина, констатује он, та земља има значајан потенцијал који Пекинг и те како развија, али ако говоримо о конкретним достигнућима, у том домену Кинези ипак каскају за Америком и Русијом.
„Међутим, Кинези мало-помало бележе одређене успехе, али ипак не толико битне да би направили неки крупнији научни прогрес. Може се говорити и о пилотираној космонаутици, где се Кинези такође доста брзо крећу напред. Они нису саградили орбиталну станицу, али чине прве значајне кораке. Кинези су, на пример, направили прототипе орбиталних станица које су се састојале од само два блока, али они имају даље амбициозне планове према којима ће ширити своје делатности и имају разлога да верују да ће ови планови убрзо бити реализовани“, сугерише Ејсмонт.
Упитан шта говори податак да Кина има више стартова од Русије и САД, Ејсмонт каже да би овом питању требало опрезно приступити, будући да је Кини у овом тренутку веома тешко да напредује јер се налази под америчким санкцијама. Другим речима — како би неке треће државе користиле кинеске носаче, Кина за то мора да добије дозволу Вашингтона.
„Да нема америчких санкција, Кинези би лансирали још више сателита и космичких апарата, како за своје потребе, тако и за треће земље. Кинези су доста поправили своју статистику када је реч о лансирањима својих ракета, чак је и цена лансирања значајно нижа него што је то случај код конкурената“, појашњава.
Међутим, на питање може ли Кина да замени Русију по питању сарадње са Америком, као што тврди француски лист, Ејсмонт одмахује руком, будући да су Кинези, како каже, по духу веома доследни самосталном развоју. Са друге стране, додаје он, сарадња постоји, али са Русијом, а она се добро одвија и има тенденцију раста.
Другим речима, поручује, и сама Америка не жели Кину за свог партнера у космосу. Постоје различита тумачења ове околности, једни су склони да објасне ситуацију тиме што Кинези наводно краду технологије, а можда се САД напросто боје Кине као веома јаког конкурента. Главно је истаћи да сада сарадња Кине и САД уопште не постоји, па је тешко замислити да ће се она „даље развијати“.
