Француски редитељ и сценариста Давид Оелхофен представио је на „Кустендорфу“ свој филм „Блиски непријатељи“. У средишту приче су пријатељи од детињства Дри и Мануел, који крећу различитим животним путевима: Мануел одлази са друге стране закона, а Дри постаје полицајац. Када Мануелов највећи посао крене наопако, њих двојица се сусрећу и схватају да су неопходни један другоме како би опстали.
Награђиваном редитељу ово је други боравак у Србији. Пре четири године на Фесту је приказан његов филм „Далеко од људи“ о Алжирском рату. Оелхофен је рекао за Спутњик да је Београд на њега тада оставио снажан утисак.
„Било је то дивно искуство, чувам лепе успомене са тог фестивала. Никад пре тога нисам био у Србији, па су ме организатори фестивала провели кроз град, испричали ми његову причу. Видео сам зграде уништене у бомбардовању. То је град историје, било је ми је врло интересантно, тим пре што сам дошао са филмом који за тему има почетак рата. Можете наћи неке сличности са његовом радњом и ратовима на овим просторима, у бившој Југославији. Било је врло инспиративно за мене пре четири године. Видео сам да је публика била изузетно заинтересована, фокусирана на мој филм.“
Овог пута имамо прилику да погледамо мало другачији филм…
— Филм „Блиски непријатељи“ је различит, али има и доста заједничких ствари са претходним, пошто се у оба пројекта бавим друштвеним темама, ликови имају своје намере и циљеве у различитим миљеима. Надам се да ће српска публика прихватити филм и да ће га схватити у домену друштва и политике.
Да ли можете да нам кажете нешто више о остварењу?
— Имам пријатељицу која је адвокат и има клијенте преступнике, дилере дроге. Једном приликом сам је питао да ли постоји могућност да разговарам са њима. На моје велико изненађење они су пристали да ми се повере. Био сам врло знатижељан и питао сам „лоше момке“ различите ствари. То нису била питања о криминалним радњама, организацијама, њиховим пословима, већ о њиховим приватним животима, њиховој деци, њиховим породицама… Циљ ми је био да откријем како изгледају њихови животи. И схватио сам да су имали све само не романтичне животе, како ми често замишљамо. Било је интересантно направити филм о тим људима и показати истину. Онда се ту умешала моја опсесија о породици, заједници… Свакако сам желео да направим филм који ће испричати истину.
Како видите савремени свет? Колико је важно да уметност скрене пажњу на друштвене проблеме?
— Не покушавам да прикажем проблеме. Када пишем или снимам филм желим да сагледам свет са свим његовим сложеностима. Није ми намера да кажем: „Погледајте! Ту је проблем!“. Понекад на поетичан или реалистичан начин желим да поделим моју визију света. За мене је модеран свет врло комплексан и не свиђа ми се када неко жели да поједностави ствари. У сваком сегменту филма желим да покажем сложеност породице, друштва, политике. Улога уметника је да покуша да ухвати тренутак и подели га са публиком. Да се не фокусира на проблем, него на сложеност. Можете да покажете проблеме, да прикажете врло добре ствари, љубав, љубав је дивна ствар у животу. Можете да је преточите на филм. Нисам против љубави, не бавим се само проблемима, али у „Блиским непријатељима“ веома сам се фокусирао на друштвену стварност. Француска третира арапске заједнице, то је социјални проблем у нашој земљи. Било ми је интересантно да снимам филм о томе, јер наша кинематографија не прича причу на тај начин, није друштвено оријентисана.
Какве проблеме ми имамо?
— Не знам довољно Србију да бих причао о вашим проблемима.
Ипак, да ли Вам је неки сегмент био инспиративан?
— Било је врло интересантно да слушам о ратовима на овим просторима. Како су људи који су били врло блиски постали непријатељи преко ноћи. Демократија, братство, пријатељство. То су дивне речи, али врло крхке. Све је то лако ломљиво. Да, био сам врло заинтересован за српску историју.
А тренутна ситуација у Француској?
— Не знам како је то презентовано код вас, али је компликовано. Није лако говорити о проблему у две реченице. Мислим да су људи уморни, врло уморни од европске политике, француске политике. То је капитализам. Људи су уморни од система, али не верују у политику, не гласају више, не чине ништа како би променили ствари, нису учесници протеста. У исто време то је политичка побуна, али људи заиста не верују у политику. Тако да је то врло необична ситуација. Мислим да би требало да гласају, да се активно укључе у политику. Ја и даље верујем у демократију. Ово је врло осетљив моменат, врло опасан по демократију и у исто време може бити врло добра прилика да причамо о ономе што ми желимо и шта радимо. Али мислим да су људи уморни.
