Од протеста „жутих прслука“, који већ више од два месеца задају главобоље влади у Паризу, преко одлуке Ангеле Меркел да се повуче са места шефице ЦДУ због најгорих резултата странака немачке владајуће коалиције у последњих неколико деценија, до споразума о „брегзиту“ који је влада Терезе Меј постигла са ЕУ, а који је двотрећинском већином у уторак одбачен у британском парламенту, „тресу“ се кључне земље Европе.
Коментаришући чињеницу да последњи догађаји у овим земљама указују на то да су темељи владавине трију најјачих лидера Европе — Меркелове, Мејове и Макрона — озбиљно уздрмани, Милан Игрутиновић са Института за европске студије каже да је то тренд који је почео још пре неколико година, а да је „брегзит“ био један од првих шокова.
„Једну од његових последица гледамо управо сада, две и по године касније, и то без јасних назнака како ће се све ово коначно завршити. Теоријски, Британија можда и остане у ЕУ. За то постоје неке шансе, мада не велике, али правна опција за то постоји, и такав се преокрет може десити. Тако да су малтене све карте отворене јер оно што се дешава је да етаблиране партије у тим земљама вероватно нису довољно квалитетно или довољно стабилно одговориле на изазове у последњих десетак година, почев од економске кризе 2008. године, преко разноразних ситнијих, можда локалних, националних или паневропских изазова“, оцењује Игрутиновић.
У изазове на које владајуће структуре у ЕУ нису адекватно одговориле наш саговорник убраја и мигрантску кризу, али и унутрашње европске миграције, где су се, како наводи, људи пресељавали у Западну Европу, па и Британију, мењали своја радна места, док су економије мењале своје облике, индустријска база се све више губила, а прелазило се на услужну економију.
„Чини се да су оне две гране етаблираних партија, леви и десни центар, пре свега изгубиле своје капацитете да се носе са разноразним изазовима. Тако се у Француској десило да је Макрон, као мало познати министар у социјалистичкој влади, на брзину формирао тај либерални или центристички покрет и успео да некако победи на председничким изборима, и то можда више зато што му је противкандидаткиња била Марин ле Пен него због било чега другог“, објашњава Игрутиновић.
Како додаје, у Немачкој је нешто стабилнија ситуација јер још нема фактичких последица свега тога, али свакако је перцепција да је потрес који се тамо дешава мало спорији, али дуготрајни него што је то био случај у Француској или у Италији прошле године на изборима.
Британија је, указује Игрутиновић, донекле специфична.
„Чини се да је ’брегзит‘ пуцањ у ногу, ако ништа друго због тога што гледамо слом једног устаљеног политичког система, слом лојалности на крају крајева, јер је преко сто посланика Конзервативне партије гласало против своје премијерке, односно њеног плана који је са ЕУ преговарала више од годину дана“, каже Игрутиновић, уз оцену да је то заиста историјски догађај јер се такав пораз владе на гласању у парламенту Британије није десило у последњих стотину година.
Са друге стране, како додаје, страх британских конзервативаца од тога да владу убудуће води лидер опозиционе Лабуристичке партије Џереми Корбин јачи је од отпора који имају према Терези Меј, што јој је осигурало њихову подршку када је реч о изгласавању неповерења влади и обезбедило јој опстанак на садашњој позицији.
„Изгледа да се устаљене партијске структуре у овим земљама не сналазе најбоље у једном вишефакторском, кризном тренутку у Европи и да смо сведоци оне изреке ’старо још није умрло, а ново се још није родило‘. Можда је ово неки прелазни период који, на срећу, није ни насилан нити превише критичан, па све ово можда можемо да подведемо под ’муке демократских процеса‘“, примећује Игрутиновић.
На питање да ли ће се неприлике које су снашле лидере Француске, Немачке и Британије одразити на „крвну слику Европе“ али и наредне изборе за Европски парламент, Игрутиновић каже да можемо очекивати слабљење три досад главне групације — народних партија (ЕПП), Партије европских социјалиста и либералне групације.
„Те групације су практично биле стубови европског поретка и ће то вероватно остати и у овом изборном циклусу, али ће бити релативно ослабљене и са мање посланика него досад. Биће занимљиво видети како ће се поставити и да ли ће се прегруписати различите и разнородне десне групације широм Европе, дакле оне које су ’десније‘ од народних партија. Оне ће вероватно остварити нешто бољи резултат, али је питање да ли ће то моћи да преточе у већу коалицију или ефективну групацију партија која може да делује колико-толико синхронизовано у Европском парламенту“, сматра Игрутиновић.
Очекивање је, како наводи, да ће ствари остати сличне овима данас, са нешто слабијом позицијом центра, левог и десног, као и либералне групације којој припада Емануел Макрон.
„Ефекти ће највише зависити од дебата које можемо очекивати на пролеће. Видећемо које ће се теме показати као најатрактивније и да ли ће то бити питања миграције, идентитета, еврозоне, питања социјалних права, квалитета живота и перспектива за млађи свет, за напредак у било ком социјално-економском смислу. Дакле, видећемо које ће теме доминирати и на основу тога ћемо можда моћи да дамо прецизнију оцену на којим тачкама ће се ти избори водити и које ће дефинисати политику Европе за наредни петогодишњи период“, закључује Игрутиновић за Спутњик.
