Европска унија, као и Запад у целини, покушава да прошири своју област утицаја и ово није прва мера те врсте.
Према тендеру Европске комисије, у који је редакција имала увид, средства ће се користити за „промовисање цивилног друштва“ у Белорусији, јачање „транспарентности“ система јавне управе, ширење учешћа грађана у политичком животу, спровођење „демократских реформи“ и заштиту људских права. Поред тога, пројекат укључује „подршку за демократске снаге“ у тој земљи.
Пројекат је подељен на два дела. Европска комисија је спремна да за први пројекат издвоји два милиона евра. Он ће бити усмерен на ангажовање цивилног друштва, као „недовољно заступљеног“ дела становништва, у политичком животу земље.
Циљ другог дела пројекта, како је наведено у тендеру, јесте намера да се промовише остваривање основних људских права и повећавање потенцијала заштитника људских права у земљи. ЕУ је спремна да на то потроши 1,9 милиона евра. Поред тога, те паре ће ићи и на „подршку продемократским снагама у циљу развоја представничке демократије са широким учешћем грађана у политичком животу“, као и на повећање „транспарентности“ и „одговорности“ власти. Планирано је да се реализација пројеката повери невладиним и некомерцијалним организацијама.
Из очигледних разлога Европа доживљава Белорусију као једну од својих источних граница и зато жели да је држи у својој орбити утицаја.
Спремност Европске комисије да финансира пројекат сугерише да ЕУ покушава да у Белорусији створи снаге које ће у великој мери бити под контролом Брисела. Верује се да ти пројекти нису усмерени толико на „изградњу демократије“, колико на „подизање прозападне елите“.
„ЕУ систематски покушава да промени друштво у Белорусији, зато што су пропали амерички покушаји директног утицаја на стање у земљи кроз опозицију. Они су били безуспешни још од средине деведесетих година прошлог века, када је први пут било таквих покушаја. То је дуга игра, дугорочна стратегија која се односи на едукацију активиста, додељивање грантова, стварање опозиције и проевропских медија са којима желе да утичу на млађу генерацију Белоруса“, каже за Спутњик белоруски политиколог Семен Уралов.
За Уралова је све то стара прича.
„Ако погледамо, на пример, интернет, видећемо да ту постоји доминација прозападне позиције, тј. политика коју они систематски спроводе већ дуже време генерално је делотворна и ефикасна, с обзиром да не постоји друга политика — у Белорусији нема посебног противљења томе. То је дугорочна стратегија и она се наставља, тако да у овој причи нема неких новости.“
Европска унија покушава да сличне пројекте финансира и у другим постсовјетским земљама, а у условима када се против Русије води хибридни рат, све те акције, а посебно оне у државама које се сматрају савезницима Москве, отварају бројна питања.
Уралов наглашава да је јасно да Запад покушава да одвоји Белорусију од Русије, као и друге постсовјетске земље. То је директна стратегија, која је утврђена у Источном партнерству, који је усвојен средином прве деценије 21. века. Реч је о пројекту ЕУ, чији је главни циљ развој интеграционих веза ЕУ са шест земаља бившег Совјетског савеза: Азербејџаном, Јерменијом, Белорусијом, Грузијом, Молдавијом и Украјином.
Постоје и мишљења да Запад у Белорусији спрема „мински Мајдан“, односно обојену револуцију, те да се у те сврхе издваја новац.
„Они су покушали да организују Мајдан у Минску још средином деведесетих година. Када је реч о Белорусији за то постоји и специјалан назив — ’плошча‘ (у слободном преводу — смена власти на трговима). Међутим, сви ти покушаји не наилазе на широку подршку међу народним масама, а као друго заустављени су и угушени од стране специјалних служби и полиције. Последњи покушај је био не тако давно — 2011. године. И после свих тих неуспеха, у последње време, они су почели да се ослањају на постепени утицај и стварање инструмената утицаја, пре свега на омладину. Са друге стране, та технологија није нова. Они су то исто учинили у Украјини — када нису успели да свргну Леонида Кучму они су почели да стварају разне врсте ’Украјинских правди‘, активне интернет ресурсе, бројне невладине организације које су покушавале да утичу на изборе“, наводи Уралов.
Уралов подсећа да у Вилњусу, главном граду Литваније, у те сврхе ради Европски универзитет за хуманистичке науке, који су протерали из Минска. У Пољској велики број фондова ради са белоруским студентима, а пољски сателитски ТВ канал „Белсат“ емитује програм на белоруском језику и гледа се у Белорусији. Све се ради веома системски, истиче Уралов.
Крајем прошле године Европска унија је говорила о условима сарадње са Минском. Према саопштењу канцеларије ЕУ у Минску, Европа је спремна да успостави односе са Белорусијом, али чека да власти „побољшају ситуацију“ са људским правима и у области слободе медија и да реформише изборно законодавство.
Званичници Минска су пак више пута говорили о спремности за конструктивну сарадњу са Европском унијом, али да не планирају да склопе споразум о придруживању са ЕУ.
Белоруске власти тврде да не намеравају да успостављају везе са ЕУ на штету или против Русије.
Москва је више пута износила неутралан став према развоју сарадње између Минска и Брисела. Руски шеф дипломатије Сергеј Лавров је говорио да Москва „није алергична“, нити да осећа љубомору због приближавања Белорусије и ЕУ.
Москва сматра да је то природна жеља било које земље, укључујући и Руску Федерацију, да тражи узајамно корисне везе са свим својим суседима.