Није се дуго чекало да, следећи Великог брата, ЕУ попут Вашингтона призна самопроглашеног привременог председника Венецуеле Хуана Гваида, упркос легалном председнику Николасу Мадуру.
„Ми у потпуности подржавамо Националну скупштину Венецуеле и њеног лидера као једину изабрану институцију земље која треба да буде заштићена“, рекла је шефица ЕУ дипломатије Федерика Могерини, „заборавивши“ да је Мадуро почетком јануара преузео нови шестогодишњи мандат пошто је на изборима одржаним у мају прошле године добио 68 одсто гласова.
Тако се ЕУ, која у свом функционисању управо инсистира на правилима, процедурама, нормама демократског устројства, ставила на једну страну, а оној другој, оличеној у Мадуру и његовој администрацији, најавила нове персоналне санкције.
Да би све изгледало принципијелно, шефови дипломатија земаља ЕУ су позвали на стварање међународне контакт групе за Венецуелу, која треба да омогући припрему избора за председника земље. Прва седница би, како је најављено, требало да буде одржана наредне недеље.
Исто се понео и Европски парламент, који је усвојио резолуцију којом је признао Гваида за легитимног привременог председника и подржао „његову мапу пута“. Председник Европског парламента Антонио Тајани се похвалио да је Европски парламент прва европска институција која је то учинила. Није згорег да се зна. Можда ће то неко једнога дана имати у виду.
А можда ће неко следити и став Рима, потпуно супротан оном у Бриселу. Италија је истог дана саопштила да не признаје „привременог председника“ Гваида и да се противи спољном мешању у послове других држава. Шеф италијанске дипломатије је, у прилог тој одлуци, подсетио да је иста грешка направљена у Либији, што данас сви признају, због чега треба избећи такав сценарио у Венецуели.
Професор Факултета политичких наука Слободан Самарџић сматра да Венецуела не може сама да реши проблем и да је у таквој ситуацији посредовање међународне заједнице легитимно.
„Јесте Мадуро легални и легитимни председник, али против њега демонстрира стотине хиљада људи, што је знак лоше ситуације у земљи и знак да унутрашње институције не могу да реше проблем. Још је већи проблем што се извесни политичар прогласио за председника Републике, а прихватају га САД и њихови западни савезници. У таквој ситуацији, међународни посредник попут контакт групе је неопходан, али то би морала да буде уравнотежена контакт група“, каже Самарџић за Спутњик.
Он подсећа да је и сам Мадуро пре неколико дана рекао да би прихватио међународно посредовање, при чему је мислио и на учешће Русије у томе. И то би, по оцени саговорника Спутњика, било најправичније.
„Ако је ЕУ признала Гваида као фактичког председника, она је себе и морално и правно искључила из могућности да посредује. Она не може да посредује у спору у коме се већ определила служба за спољну политику ЕУ, а и декларација Европског парламента је на тој страни“, указује Самарџић.
Он сматра да ти преговори неће бити добри и неће бити шансе да се проблем реши ако ЕУ буде посредник. Њу би требало искључити због њеног јасног става у корист једне стране, а посреднике тражити у некој уравнотеженијој формули учесника са Запада и Русије.
На питање зашто је ЕУ, која се увек декларише као заговорник строгог поштовања демократских норми, стала на једну страну, и то политичара који се на улици сам прогласио за привременог председника, професор ФПН сматра да је у питању потреба Брисела да глуми америчку ароганцију.
„Ту постоји једна врста осећаја доминације у међународном поретку, при чему се ЕУ шлепа уз САД. Она сама по себи није неки чинилац, она нема успеха већ 25 година у тим међународним посредовањима у очувању мира, у разним хуманитарним акцијама, тако да би они овим можда да мало афирмишу своју међународну позицију у свету. Али то чине тако неспретно и контрапродуктивно да озбиљни посматрачи и политичари не би требало да прихвате то њихово ангажовање“, мишљења је Самарџић.
