Саопштењем издатим касно синоћ Министарство вањских послова Црне Горе (МВП) обзнанило је да је Црна Гора још 26. јануара званично подржала став Европске уније, у којем се осуђује „продубљивање кризе у Венецуели, а која је резултирала масовним кршењем људских права и насиљем“.
„На тој линији подржавамо и заједничку изјаву наших европских партнера, у којој је исказана подршка предсједнику Националне скупштине Хуану Гваиду да, у складу с Уставом у капацитету привременог предсједника, обезбиједи одржавање слободних, демократских и легитимних предсједничких избора“, казали су из црногорског МВП-а.
Аналитичар Бошко Вукићевић сматра како би било погрешно казати да је подршка црногорске власти Гваиду неочекивана, образлажући да се званична Подгорица у овој ситуацији није само ставила на страну самозваног и нелигитимног предсједника Венецуеле, већ је на првом мјесту као и увијек подржала политику својих иностраних покровитеља.
Ипак, оно што је по Вукићевићу последњих година нарочито забрињавајуће, јесте тренд који је последњих година завладао у црногорској спољној политици, а који карактерише све веће одсуство било каквих видљивих интереса, тј. евентуалне добити по Црну Гору.
„За разлику од монтенегринског режима, Сједињене Државе и неке веће европске земље виде интерес у свргавању венецуеланског предсједника Мадура, имајући у виду огромне резерве нафте и других ресурса којима обилује јужноамеричка земља. Ако се сјетимо судбине Ирака, Либије и неких других држава, видјећемо да је Венецуела тек једна од земаља која је имала ту несрећу да је богата нафтом, уз државно руководство које се усудило да води политику независну од иностраних центара.“
„У том смислу, колико год да су интереси којима се воде западне земље у овој ситуацији на самом дну етичке љествице друштвених активности, иза њих ипак стоји очекивана добит. За разлику од западних земаља, Црна Гора у овој ситуацији нема интересе, нити очекивану добит, већ је једини мотив за њене одлуке, по свему судећи, природни нагон режима ка полтронским политикама, како би се угодило већима и моћнијима“, каже Вукићевић за Спутњик.
Друга карактеристика ове, по мишљењу нашег саговорника, очекиване одлуке црногорских власти, јесте њено очигледно „лицемјерје“.
„Имитирајући западне узоре црногорско Министарство вањских послова денунцира наводну нелегитимност резултата посљедњих предсједничких избора у Венецуели. С друге стране, иста та власт уз помоћ институција које контролише, црних фондова и много чега другог, намјешта резултате апсолутно свих избора у Црној Гори у претходне три деценије. Но, такве изборне крађе до сада нијесу биле под лупом институција ЕУ и САД, јер Црна Гора не посједује огромна налазишта нафте, а уз то су њене власти и кооперативне. У томе се огледа још једна хипокризија — овог пута западних центара моћи“, јасан је Вукићевић.
Предсједник Праве Црне Горе Марко Милачић мишљења је да је, имајући у виду околности које су пратиле признање Гваида за предсједника Венецуеле, црногорска дипломатија поново „по ко зна који пут дотакла дно које није својствено ни најслуганскијим земљама трећег свијета“.
„Наиме, црногорско Министарство вањских послова је, под очигледним притиском западних центара моћи, још 26. јануара донијело одлуку да признаје режим самопроглашеног венецуеланског предсједника Гваида, а ту одлуку саопштило десет дана након тога, тек након информације пласиране од стране Праве Црне Горе, очито у жељи да ту одлуку и сакрије“, каже Милачић за Спутњик.
И предсједник Праве такође сматра да у спољној политици Подгорице последњих деценија доминирају одлуке које реално немају никаквих додирних тачака са елементарним црногорским интересима.
„Одлука званичне Црне Горе да се директно укључи у свргавање власти Николаса Мадура, наследника Хуга Чавеза, борца за слободу који је после више деценија отргао Венецуелу из руку западног империјализма, представља скандалозно мијешање у унутрашње ствари друге државе, а која је уз то на ивици грађанског рата који се форсира из Вашингтона. Наша дипломатија је тако наставила неславан низ погрешних и погубних одлука, попут признања Косова 2008. године, али и подржавања побуњеничких група у Сирији и Либији за које се, како је вријеме показало, испоставило да су заправо само огранци терористичке групе ИСИС“, јасан је Милачић.
„У коначном, постављам питање министру Дармановићу: ’Да ли признањем самопроглашеног предсједника Гваида значи да би признао и неког од лидера црногорске опозиције уколико би се прогласио за предсједника Црне Горе на исти начин као и Гваидо — на улици?‘“, закључује Милачић.
