„Ови микроорганизми, као и алге и гљиве, продиру у зидове кроз пукотине и разна оштећена места. Они се везују за површину гранита и почињу да исисавају минерале из њега, постепено уништавајући стену. Ови слојеви се расипају, тако да камен постепено нестаје“, објашњава Хектор Морилас, хемичар са Универзитета у Билбау. Царство Инка је било највеће и најмоћније у Новом свету све док на те просторе нису дошли шпански освајачи који су заузели територију данашњег Перуа, велике делове Чилеа и Еквадора, као и мале делове Аргентине и Боливије.
Држава Инка настала је почетком 13. века, а само 200 година касније њена популација достигла је 10 милиона, а њихова територија је у то време била највећа. Царство Инка је интересантно са историјске тачке гледишта јер није имало типичне особине свих древних и савремених империја Старог света. Инке нису имале писмо, законе, новац, металургију и систем рачуна, као ни „класичне“ феудалне или деспотске односе између владара и поданика.
Према својој територијалној структури царство Инка је личило на савезну државу — чиниле су је четири велике регије и око 86 провинција, на чијим су територијама живели посебни народи са својим културама и карактеристичним локалним управама. Многи од њих су се добровољно прикључили заједници, а друге је покоравала војска Инка, али су се они у оба случаја постепено асимиловали са „великом културом“ Инка. Један од првих таквих „субјеката федерације“ била је такозвана Света долина — планинска регија која се налазила у суседству престонице Куско, који су Инке освојиле још у првом миленијуму наше ере. Симбол њене асимилације је чувени град Мачу Пикчу, који је саградио један од последњих „синова Сунца“ век пре најезде конквистадора. Према речима Мориласа, археолози су одавно приметили да се стање многих грађевина на територији Мачу Пикчуа приметно погоршало током протеклих деценија. Многи научници су почели да повезују њихову деградацију са чињеницом да је површина покривена микробима. Остали истраживачи, напротив, верују да микроби штите Мачу Пикчу од рушења, спречавајући кишне капи и разне агресивне супстанце из ваздуха да дођу у контакт са гранитом. Морилас и његове колеге су проверили која од те две теорије је ближа истини, након што су темељно проучили стање такозваног „Светог камена“.
Научници су помоћу специјалног микроскопа прегледали артефакт и сакупили узорке микроба са површине камена и одвојили су микроскопски фрагмент стене. У лабораторији су проучили хемијски састав микроба који су пронашли на камену. Испоставило се да на површини и у унутрашњим слојевима гранита постоји велики број лишајева, алги и цијанобактерија, које разграђују гранит и хране се производима распада. Истраживачи су њихове трагове пронашли и у дубљим слојевима, од 20 до 50 микрометара, што је довело до тога да се камен раслоји и претвори у прашину. Проблем је у томе и што се гранит показао као порозан материјал, што олакшава преживљавање микроорганизама.
Морилас је рекао да његов тим сада процењује стање свих грађевина у Мачу Пикчуу. Научници покушавају да открију како да их заштите од даљег уништавања, а такође истражују да ли је „инвазија“ микроорганизама проузрокована претходним неуспелим покушајима обнављања грађевина.
