Већ 40 година Америка тражи начин како да победи Иран. То јој није пошло за руком ни тако што је нахушкала Садама Хусеина на тада младу Исламску Републику, подстичући његове мегаломанске амбиције и узрокујући десетогодишњи крвави рат. Није успевало ни другим мерама, политичком изолацијом и економским санкцијама.
Сан о свргавању режима у Ирану лагано се, током година, претварао у опсесију америчких политичара. Захваљујући упорном одбијању да се повинује, Иран је постао најболнији камен у америчкој ципели.
За разлику од америчких администрација у прошлости, ова актуелна, чини се, заузела је против Ирана систематичнији приступ. Прво је почетком године амерички државни секретар Мајк Помпео отишао на блискоисточну турнеју како би убедио америчке савезнике у арапском свету да подрже Трампову политику према Исламској Републици.
Потом је уследила конференција у Варшави. Међутим, према оценама аналитичара, та конференција имала је у најмању руку ограничен успех. Управо је ЕУ допринела да Варшавска конференција не успе. Доминантне чланице ЕУ, Немачка, Француска, Италија и Велика Британија одбиле су да заузму проамерички антиирански став.
Због тога су и циљеви конференције морали да буду измењени и да буду подигнути на виши ниво општости. Због тога су европске земље и пристале да присуствују конференцији, али су послале дипломате нижег ранга, што је збунило организаторе и било на велико задовољство Ирана, оцењује израелски новинар Рон Бен Јишај.
„Међутим, САД су доживеле прави шамар на самој конференцији, када је ЕУ одбила да повуче подршку нуклеарном споразуму и када је одбила да поништи економски механизам који је уведен како би се заобишле америчке економске санкције Ирану“, пише Бен Јишај.
Иран је свега неколико дана по окончању америчког покушаја формирања широке антииранске коалиције имао прилику да одговори на Минхенској безбедносној конференцији. Ирански министар спољних послова Мохамад Џавад Зариф одржао је четрдесетоминутни говор у којем је изнео основе погледа Техерана на светска збивања.
„Била је то упечатљива изведба на течном и колоквијалном енглеском језику, која је била најпосећенија презентација на Минхенској конференцији, због своје отворености, дрскости и правовремености“, оцењује новинар „Политика“ Дејвид Хершценхорн. „Зариф је искористио тензије у трансатлантским односима, непредвидљиве спољнополитичке одлуке Доналда Трампа и генерално се играо нервозом политичара који не знају како да се носе са низом нових претњи.“
Зариф је побрао симпатије учесника Минхенске конференције парирајући модераторки, главној спољнополитичкој новинарки Би-Би-Сија Лизи Дусет, која је на све начине покушала да оптужи Иран за низ међународних непочинстава, али је разговору додао и квалитет више, позивајући ЕУ да се више ангажује на одржању нуклеарног споразума.
„Европа мора да буде вољна да се покваси уколико жели да плива против опасне плиме америчког унилатерализма“, нагласио је Зариф.
Европска унија показала је у Варшави да не одустаје од свог става да нуклеарни споразум са Техераном треба очувати, а у Минхену је Зариф њен став искористио да је позове да у својим настојањима буде још чвршћа. Штавише, његово изношење података да иранска јавност све слабије подржава споразум може се тумачити и као претња да ће Иран, уколико ЕУ не подржи споразум довољно јако, морати да напусти споразум под притиском јавног мњења.
Уколико би се тако нешто догодило, био би то не само дебакл европске политике према Ирану, већ и урушавање кредибилитета спољне политике ЕУ.
Са друге стране, колико ће ЕУ чврсто стајати на својим ставовима када је у питању подршка нуклеарном споразуму зависи и од њених односа са САД, односно од тога колико ће дуго моћи да одолева америчком притиску.
У монолитној европској политици већ су се појавиле пукотине. Влада Холандије оптужила је Иран да је умешан у убиство двојице иранских опозиционих активиста у тој европској земљи 2015. и 2017. године, Данска је саопштила да је осујетила заверу да се убије један ирански опозиционар на њеном тлу прошле године, а Француска је објавила да сумња да иза неуспелог напада на митинг иранских опозиционара недалеко од Париза прошле године стоји Техеран, који одбија умешаност у било који од тих злочина.
Раније овог месеца Европски савет издао је писмени закључак у којем се истиче забринутост због иранске улоге у Сирији, коришћења ракета и „непријатељских активности које је Иран спровео на територији неколико држава-чланица ЕУ“.
За сада, званичан европски став је да се те ствари не мешају са нуклеарним споразумом, али питање је докле ће тако нешто трајати и у којем тренутку ће неки од наводних убистава, масакра или неког другог злочина за који је Иран оптужен, бити искоришћен као повод за повлачење ЕУ из споразума?
Нико не зна колико ће ЕУ бити имуна на америчке притиске поводом Ирана, каже Павел Кандељ, научни сарадник Европског института у оквиру Руске академије наука (РАН).
„Штавише, ЕУ до данас није почела са применом оних мера које су смислили како би заобишли ефекте америчких санкција Ирану и реално их нису имплементирали. Зато се може рећи да се Европа за сад само теоретски супротставља америчким санкцијама, а реално ништа не чине“, наглашава он.
Иза европског инсистирања на нуклеарном договору са Ираном, према његовом мишљењу, стоје много шири разлози.
„Ради се о томе да се Европа плаши да ће у случају потпуне блокаде нуклеарног споразума доћи до пораста регионалних напетости, што може да повећа шансе да дође и до новог оружаног конфликта“, сматра Кандељ. „Да не говоримо о томе да би то појачало жеље и намере других држава да набаве нуклеарно оружје и да раде на слабљењу контролних механизама који и тако већ стоје на климавим ногама. Зато ЕУ инсистира да ипак дође до спровођења нуклеарног споразума.“
Колико ће ЕУ бити истрајна у инсистирању да се нуклеарни споразум поштује, зависи од низа околности, објашњава Кандељ.
„На пример, зависи од тога колико је вероватно да ће ЕУ успети да се договори са САД у смислу узајамне трговине, а то је питање далеко значајније за ЕУ, него што Европу брину трговински односи са Ираном.“
И према речима Карине Геврогјан, стручњака за Блиски исток, прогнозирање развоја односа ЕУ и САД у овом тренутку је немогуће.
„Јасно је само да ће се ова криза на релацији Брисел-Вашингтон сигурно продубљивати. Зато ће свака ће држава сама за себе одлучивати и бирати неку своју парадигму за решење, у зависности од тога колико тој одређеној европској држави значе односи са Ираном. Индикативна је у том смислу Помпеова европска турнеја. Очигледно је да чак и државе Источне Европе, које не располажу политичким потенцијалом као Немачка или Француска, сада врло јасно стављају до знања да ће се трудити да бране своје интересе.“
Поред политичких и геостратешких, ради се и о замршеним комерцијалним интересима између појединих земаља ЕУ и Ирана, тако да ће се земље, поред политичких, водити и својим економским интересима, закључује Геврогјанова.
