Вимер за Спутњик говори о својим утисцима о Конференцији, као и о питањима која су остала нерешена.
Милим да ће немачки произвођачи аутомобила непосредно на својој кожи осетити последице „Минхена“. Јер је федерална канцеларка о америчком председнику говорила у таквом маниру, да то свакако неће остати без последица. Током таквих наступа не можете да „бодете“ некога и да после очекујете да ће супротна страна узети у обзир ваше економске интересе.
Резимирајући резултате конференције о безбедности, могло би се констатовати да је дошло до пукотине, до јаза у трансатлантским односима. Један колега ме је исправио и рекао да се не ради о разлазу са САД, већ о мимоилажењу са Трампом. Слажете ли се са овим ставом?
— Да, у Минхену је ово постало очигледно. То је у неком смислу био сусрет „антитрампове коалиције“. Говор Меркелове су са одушевљењем примили чак и они који су вечито били привржени НАТО-у. То је постало још очигледније и након говора Пенса, потпредседника САД, чији је говор био потпуно неубедљив. После његовог излагања могло се констатовати да САД играју водећу улогу у НАТО-у, али не зато што је то објективни став свих чланица, већ зато што Американци бескрајно условљавају и уцењују све остале чланице.
То је било приметно и пре неколико недеља у Москви, када су руски званичници позвали западне војне изасланике, како би им представили ракету која је за Америку представљала наводни разлог за прекид Споразума о забрани ракета малог и средњег домета. САД су, колико знам, извршиле на западне војне изасланике толико јак притисак, да на крају нико од њих осим представника Кипра и Грчке није отишао да види ту ракету својим очима.
Исте или сличне претње смо могли чути од потпредседника Пенса поводом гасовода „Северни ток 2“ у Минхену, а дан пре тога у Варшави. Али, све што се базира на принуди или уцени, раније или касније се мора распасти.
Није тајна да су америчке дипломате дошле у Европу како би убедиле колеге поводом бар два питања: „Северног тока 2“ и поводом споразума са Ираном. Очигледно да за оба питања нису успели да добију сагласност и подршку. Шта то говори о супердржави САД и њеним односима са Немачком?
— Чини ми се да више нема куд, јер је стање веома лоше. То је показала и сама Минхенска конференција, као и демонстрације испред хотела Bayerischer Hof, наочиглед свих. Ако у контексту веома сложене ситуације на Блиском и Средњем истоку већ морамо да се подсетимо порука Аушвица и Холокауста, као што је својевремено паралеле правио Јошка Фишер поводом интервенције у тадашњој Југославији, то је толико одвратно да би требало једноставно окренути главу. Да ли је могуће да за њих не постоји баш ништа свето? Ако би ове теме требало помињати да би се додатно долило уље на ватру и потпалили савремени конфликти, онда је Алијанси којој је то потребно „догорело до лаката“.
Русију су у Минхену представили као мање или више непријатеља број један. Али, чини се да Русија за САД, макар у овом тренутку, није главни непријатељ. На овој листи су државе попут Ирана, Венецуеле и Кине…
— Сутра се све може преокренути. На примеру инцидента са украјинским војним бродовима у Црном мору видели смо колико се они безочно понашају у односу на Русију. Ако је веровати одређеним, добро обавештеним изворима, у оквирима ове операције су били укључени AWACS уређаји, који се буквално налазе недалеко од места где ја живим у Немачкој. Ови уређаји су имали задатак да прате рад руских радара у овом региону. Ово све помињем да бих објаснио да то што Вашингтон не помиње Русију као непријатеља, не значи ништа.
Зато је неопходно да председник САД Доналд Трамп коначно добије простор за маневрисање, како би могао да води сопствену политику. А пошто је за сада то немогуће, морам само констатовати да ће трансатлантска војна коалиција својим испоставама у Вашингтону, Берлину, Паризу, Бриселу и Лондону учинити све што је у њиховој моћи, како свет не би постао безбедније место.
