Социолог др Слободан Рељић оцењује да само коришћење појмова попут „малигног утицаја“ говори о одређеном степену инфериорности америчке пропагандне операције.
„Американци сад улазе у проблем — треба им што већа операција, а све мање има пара за такве ствари. Направили сте тај механизам и морате да га одржавате, а сад имате и другу страну и све се компликује. Истицање тог малигног утицаја постаје трагикомично. Кад ми Американци утичемо, кад бацамо осиромашени уранијум то је здраво, кад неко други о томе говори, то је малигно“, констатује Рељић у емисији „Спутњик интервју“.
Америчка пропаганда, како каже, више нема оперативност, а ако је проблем што се појављују и други погледи на свет то значи да више не може да издржи конкуренцију.
Историчар Саша Адамовић подсећа на изреку да се често каже да неке људе можете да лажете неко време, али да све људе не можете да лажете све време.
„Очито је да је западна пропаганда дошла у терминалну фазу кад последњих година покушава да лаже све време све људе. Крчаг иде на воду док се не разбије. Запад који је у некој врсти силазне путање више нема снаге да задржи монопол који је имао нарочито од 1991. године и пропасти СССР-а. У међувремену су се појавиле неке друге велике силе које траже место под сунцем и јако добро су оспориле тај медијски монопол“, констатује Адамовић.
Стање на Западу је такво да су људи презасићени оним што раде њихове политичке елите, сматра Адамовић.
„Одједном и демократија постаје сумњива, одједном људи излазе на изборе и не гласају онако како очекују њихове либералне елите — јер ово је сукоб између либералне недемократије и нелибералне демократије, како је рекао Виктор Орбан. И то је управо тај велики идеолошки сукоб у којем је та западна парадигма још прилично јака и може да издвоји и 500 милиона долара. Међутим, да издвоје и милијарду како би појачали нешто што је људима већ преко главе — то су бачене паре“, уверен је Адамовић.
Описујући ситуацију у Европи, Рељић каже да су у току велики ломови, а да поверење у Америку као апсолутног хегемона почиње да се урушава, пре свега с појавом Владимира Путина.
„Мени је Путин увек личио на оно као кад имате у улици да неко продаје циглу и сви мисле да морају да купују. Онда се појави неки дечко и каже: ’Ја нећу да купим циглу‘. То се десило у Минхену 2008. године. Онда су рекли: ’Е сад ћете видети шта ће да му ураде‘. Прође година, две и ништа му не ураде, а онда сви почињу полако да схватају да не морају да купују циглу“, сликовито објашњава Рељић.
У осврту на чињеницу да је у исто време кад Америка издваја стотине милиона долара за антируску пропаганду и Европски парламент усвојио нацрт резолуције у којој назива Русију „основним извором дезинформације у Европи“, Адамовић каже да би било добро да за то предоче и неке доказе, али да, баш као у америчкој причи о руском утицају на председничке изборе, тих доказа нема.
„И оно што је за нас важно јесте да се говори о руском малигном утицају на Балкану, а не треба нам дуга историјска памет да схватимо да су управо САД након победе у Хладном рату где год су биле остављале пустош“, наводи Адамовић.
Коментаришући изјаву помоћника америчког државног секретара Метјуа Палмера да Брисел ради са Вашингтоном на заједничкој стратегији на Балкану који „Русија жели да задржи у хаосу“, Рељић оцењује да ако се гледа последњих 20 година бивше Југославије постоји „само малигни утицај САД и Европе“.
„Они су овде направили хаос и држе нас позавађене и мире нас. Ово што ми сад имамо то је начин како су САД уредиле Балкан и свако ко то покушава да промени за њих јесте малигни“, примећује наш саговорник.
Највећа моћ те пропаганде то што се ми још не усуђујемо да мислимо, јер кад „они овде траже ред треба их питати до чега је њихов ред довео, а то су грађански рат, распад земље, поништавање међународног права“, напомиње Рељић, а Адамовић закључује:
„Нема те пропаганде и нема тог новца који ће бити уложен у такву пропаганду која ће натерати Србе да доживљавају као пријатеље све они који од Србије отимају КиМ и покушавају да униште Републику Српску.“
