Лошом заменом теза тако се подвлачи да другог начина у борби за очување територијалног интегритета заправо нема. Србија војно не контролише подручје јужне покрајине, а без тога, нема ни основног предуслова просторне целовитости. Вратити српске безбедносне структуре на Косово није могуће без сагласности НАТО-а. НАТО нам то неће дозволити, зато против њега морамо ратовати. Ову тезу је лако оспорити.
Прво, за осигуравање безбедности на Косову задужен је Кфор, са јасним мандатом, овлашћењима и надлежностима. Кфор је дужан да поштује и спроводи Резолуцију 1244, у којој се јасно и недвосмислено помиње територијални интегритет Србије.
Друго, у анексу исте те резолуције дозвољава се повратак српских безбедносних снага на Косово. Јасно је да унутар НАТО-а нема политичке воље да се овај део Резолуције примени. Ваљда се због тога ни из Београда није на томе инсистирало. Међутим, сада се околности мењају.
Први пут у својој историји, војници Албаније осванули су на Косову. Уколико не рачунамо период Другог светског рата, постојање фашистичке марионетске „велике Албаније“ и башибозук окупљен у злогласној дивизији „Скендербег“. Припремни долазак одиграо се током марта, у скромној мисији обуке сународника са Косова за планинску потрагу и спасавање. А онда, у априлу, у великој вежби Кфора, дошле су и главне трупе. И то баш на север, у српски део Косова.
Албанија је чланица НАТО-а, НАТО окосница Кфора, па нас сада убеђују да је овде све са формалне стране чисто. Али, са политичке стране посматрано, овде ништа није чисто. Ово је прљава игра. Циљ је да се војска Албаније, са амблемима Кфора, инсталира на северу Косова. Под невероватним изговором: како би осигурала безбедност српског становништва. Шта би се у таквом развоју ситуације даље одигравало, можемо већ сада претпоставити.
Због тога је неопходно искористити оно што нам је на располагању како бисмо нежељени исход спречили.
Са једне стране, може се службено захтевати испуњавање одредбе анекса Резолуције 1244. Досад је то само једанпут учињено, током мартовског погрома 2004. године. Захтеву Србије није удовољено, али су убрзо јединице Кфора деловале и умириле Албанце.
Са друге стране, сада се може користити формат Еулекса за ову сврху. Запањујуће је што се у платформи Србије за преговоре са ЕУ нигде не спомиње Еулекс. О томе неће бити расправе нити у једном поглављу.
Еулекс је мисија у оквиру Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ. У истом оквиру је и мисија Европске уније у Сомалији, у којој су војници Србије учествовали. И то на основу уговора из 2011. године о цивилним и војним мисијама Европске уније. Ако Србија може да учествује у мисији Европске уније у Сомалији, онда може и на Косову.
Проблем је, како наши, и то да још једаред нагласимо — наши преговарачи истичу, што Брисел не дозвољава учешће у мисијама у суседним државама. Ваљда морамо више водити рачуна о интересима Брисела ми, него евробирократија. Па по том принципу војници и полицајци из Србије не могу да буду послати на Косово под мандатом Европске уније.
Наше преговараче ваља подсетити да Косово није држава, као и да се сам Еулекс позвао на Резолуцију 1244 када је требало да преузме одређене надлежности на Косову. Формално-правно, ствар је овде чиста, а пошто се Еулекс среће са бројним изазовима, те је практично од његовог доласка на Косово увек био проблем пронаћи довољан број људи који ће у тој мисији учествовати, Србија се сада појављује као конструктиван партнер.
Хоћемо на Косово! Не да бисмо ратовали против НАТО-а, већ да бисмо осигурали мир, помогли Кфору и унапредили рад Еулекса. Хоћемо да наша полиција са амблемима Еулекса осигурава безбедност у српским срединама на северу Косова. У чему је проблем? Ако је опција да војници Албаније под заставом Кфора патролирају преко моста на Ибру, зашто то не би могли и припадници наших снага на тргу у Косовској Митровици под заставом Еулекса? У томе у сваком погледу има више логике него да их шаљемо у Сомалију.
