„Морам да се вратим две године раније. Кад смо освојили бронзану медаљу у Америци, вратили смо се назад и дочекало нас је пола милиона људи на Тргу републике. Док смо се пробијали кроз масу ка бини, зауставила ме је једна бака са осамдесет и кусур година и рекла ми је:
„Сине, хвала ти на свему, сад могу да умрем.“ Ја сам у том тренутку у ствари поносан. Тада сам схватио колико наше играње за репрезентацију значи народу, колико су убијени у појам и колико сваки успех да се осете поносни, важни, јесте у ствари нешто што њима даје енергију и живот. Ја сам свестан у том тренутку колико је та порука њима била важна да се осете јаки. Моја шала, као моја шала постала је нешто што су људи понављали данима, нешто што се вртело на Си-Ен-Ену, наравно са преводом, и нешто што се касније обистинило“, објашњава члан одбојкашке Куће славних.
Према Грбићевим речима оно што један народ, једну нацију чини оним што јесте, је пре свега његова традиција, његова вера и однос према ономе што је било. А, како он каже, ми покушавамо константно да негирамо и да заборављамо ко смо и шта смо.
На питање како би цар Лазар, за којег каже да је његов предак, решио питање Косова данас, и да ли би био за разграничење, наш саговорник одговара да је током боравка на Хиландару чуо занимљив став.
„Косово је било наше, па је онда било њихово, па опет наше, па ево, сада је њихово. Није наше да се бавимо тиме мора или не… Ми морамо да верујемо и никада да не одустанемо. Тело не може да живи без душе, може без срца, замените, ставите пејсмејкер, али без душе не може. Можете да продате и органе, а зна се без чега се не може, шта нас чини нама. Није питање поноса, тврдоглавости, јер ми знамо шта нас је у претходних 20-25 година коштало. Коју поруку ћемо ми послати нашој деци? Која је вредност косовских манастира? 136 манастира и цркава на Косову је срушено. Значи, повлачи се прича да ли Косово треба да уђе у УНЕСКО или не. Нико не пита да ли треба да се реновира нешто што је наслеђе највредније. Нотр Дам, апсолутно ја јесам за то да треба да се помогне. Ајде ми коначно да се окренемо себи и да почнемо да размишљамо о ономе ко смо ми, шта смо ми. Ви у Србији као да не смете да кажете да сте Србин“, искрен је одбојкаш.
На крају разговора за Спутњик Грбић је направио интересантно поређење политике и спорта.
„Политика и спорт су две врло супротне платформе. У политици морате да користите своју умешност да остварите одређени циљ и апсолутно вам је све дозвољено и никад се не иде једноставним, искреним и отвореним путем. Спорт је супротан. У спорту управо тражећи најбољи могући квалитет, заједништво, искрени однос, сарадњу долазите до онога што је суштински исти, односно, врхунски резултат. И преселекцијом до врха долазе најбољи. У политици то баш и није тако.“
