Волкер је у свом излагању објаснио да је Америка тесно сарађивала са претходним председником Петром Порошенком и његовим кабинетом, те да је намера да се та сарадња настави и са Владимиром Зеленским са циљем да се продужи „украјински пут реформи усмерен ка прогресу и развоју земље“.
Он је, пре свега, мислио на наставак снабдевања Кијева оружјем и војном техником, правдајући то флоскулама да „Украјина, баш као и било која друга земља, има право на самоодбрану, те да ће управо због тога САД наставити да раде са Кијевом као што раде и са другим земљама света, поштујући њихове легитимне потребе за осигурањем безбедности“.
Према мишљењу стручњака, ова изјава Волкера упућена је директно Зеленском и треба је разумети као својеврсни „подсетник“ на улогу САД у украјинској, али и међународној политици.
Штавише, представник Центра за европске студије при Руској академији наука Владимир Оленченко сматра да је Волкер овом изјавом „освежио“ присуство САД у Украјини и указао на то да Вашингтон неће престати да користи Украјину као инструмент у америчко-руским односима.
Међутим, објашњава он, ова изјава уједно означава и одређену несигурност да је Вашингтон, упркос чињеници да је претходно руководство било проамеричко, успео да се толико учврсти у Украјини да ни долазак новог руководства ту чињеницу не може да пољуља.
Управо је то теза коју заступа и политички аналитичар и стручњак за Украјину Ростислав Ишченко, који за Спутњик каже да Вашингтон, иако Волкер тврди другачије, још увек нема јасну позицију ни према новоизабраној власти, ни према Украјини у целини.
„Доказ томе је чињеница да је тема Украјине на последњим преговорима шефова дипломатија САД и Русије, Мајка Помпеа и Сергеја Лаврова, била маргинализована. Додуше, и Лавров и Помпео су јасно рекли један другом да су њихови ставови о Украјини непромењени, те су констатовали да је ситуација лоша, али ни један ни други нису изнели никакав предлог како би се та ситуација променила“, сматра он.
Он истиче да је Америка Украјину користила само са једним циљем — да Русију у што већој мери веже за решавање украјинског проблема како не би имала могућности да реагује на другим местима широм света.
Међутим, додаје он, Украјина то није успела, већ се десило обратно — уместо да се троше руска средства, Кијев је све више почео да користи америчка, додуше можда не финансијска, али свакако дипломатска и политичка.
Упитан да ли ће Украјина за Америку остати својеврсни инструмент за обуздавање Русије, Ишченко наводи да, упркос жељи Американаца, Украјина то није постала у жељеној мери ни при претходној власти.
„На жалост Вашингтона, до тога није дошло због некомпетентности украјинских политичара. Они нису успели Украјину да позиционирају тако да она за Русију постане проблем број један. Поред тога, претходна власт, упркос напорима, није успела да прикује руске ресурсе за Украјину. Русија се прилично слободно осећа и у Сирији и у Венецуели, баш као и у Украјини“, каже он.
Ишченко такође оцењује и да се Русија тренутно налази у добром положају, имајући у виду да Америка жели да доврши започети посао у Украјини али да уједно сачува свој образ, због чега Москва може да од Вашингтона очекује и одређене конструктивне предлоге.
„Трамп је практично рекао да жели да мења однос са Русијом, будући да је за Америку главни непријатељ постала Кина. Управо због тога амерички председник покушава да са Русијом успостави макар привремено примирје, али проблем је што чак и у том привременом примирју главни трн у оку Американаца сада постаје Украјина, а Вашингтон ту ништа не може да учини“, закључује Ишченко.
