„Америчка спољна политика у последњих 20 година може се описати као катастрофална, арогантна и убилачка“, сматра аутор чланка, бивши специјални помоћник председника Роналда Регана Даг Бандов.
Према његовим речима, након терористичких напада 11. септембра 2001. године, Вашингтон је био необично војно активан: извршио је војне интервенције у двема земљама, бомбардовао неколико држава, слао беспилотне летелице, распоређивао снаге за специјалне операције, уводио санкције државама. Међутим, опасност од исламског насиља и тероризма само се повећавала.
Према речима аутора, рат са Ираном се сада чини „застрашујуће могућим“. Амерички савезници све више зависе од тога. Русија и САД су у непријатељским односима, Вашингтон и Пекинг су на путу ка сукобу и то не само када је реч о трговинским питањима. Међутим, америчка администрација је очигледно убеђена да сличним потезима може да постигне различите резултате.
„Ово је најбоља дефиниција лудила“, истакао је Даг Бандов.
Упркос понекад провокативној и увредљивој реторици, председник САД Доналд Трамп није се много удаљио од политике својих претходника. На пример, америчке снаге су и даље распоређене у Авганистану и Сирији. Штавише, Трампова администрација је повећала број војника и војне технике у Европи. Поред тога, Вашингтон је пооштрио економске санкције против Кубе, Ирана, Северне Кореје и Русије, а против неких нових земаља, попут Венецуеле, уведене су рестриктивне мере.
Спољна политика САД пати од систематских недостатака, које је најбоље дефинисала 1998. године бивша америчка амбасадорка при УН Медлин Олбрајт.
„Ако морамо да употребимо силу, то је зато што смо ми Америка, ми смо нација, без које је немогуће. Гледамо у будућност даље од других земаља“, рекла је тада Олбрајтова.
Према речима Бандова, реч је о, пре свега, прекомерном поносу. Осим тога, он сматра да њене речи нису тачне, јер су амерички званичници ретко били спремни за догађаје који су се одвијали за недељу или месец дана касније, а камоли за годину дана. Вашингтон је у својим односима са другим земљама доносио лоше одлуке чешће него што је требало.
Јер Америка се својевремено укључила у Корејски рат и једва је успела да постигне подношљив резултат. Џонсонова администрација је Вијетнаму дала превише важности. Деценијама је Вашингтон глупо одбијао да се бави Кином. Диктатори које је Америка подржавала на Куби, у Никарагви, Ирану и другим земљама неславно су завршили. Економски ембарго против Кубе, који је још увек на снази, претворио је Фидела Кастра у националног хероја у целом свету. Вашингтон је два пута био близу нуклеарног рата са Москвом: током Карипске кризе 1962. године и 20 година касније, током војних вежби у Европи.
Како Бандов истиче, највећи неуспех америчке спољне политике вероватно је игнорисање неизбежних последица војних интервенција у другим земљама. Американци никада неће пасивно посматрати како друга држава бомбардује, напада и окупира територију њихове земље, или како се меша у њихов политички систем. Чак и да бројно буду у мањини, они ће одолети, сматра Даг Бандоу. Међутим, Вашингтон сâм прибегава таквим акцијама, не размишљајући о последицама. Отуда и пораст тероризма против САД, уверен је он.
„Тероризам, ма колико он био страшан, постао је омиљено оружје слабијих земаља против интервенција од стране индустријских земаља света“, сматра аутор чланка.
Након терористичких напада 11. септембра, акције САД су биле изузетно контрапродуктивне. Уместо да минимизира непријатељства, Вашингтон је усвојио политику која је подразумевала нове ратове, већи број цивилних жртава, а то је гарантовало нове непријатеље, још израженија радикална осећања, што је довело до ширења тероризма. Повратна реакција се свуда примећује. Један од примера је формирање „Исламске државе“, која је изазвала хаос широм Блиског истока, закључује аутор чланка.
