Најтиражнији и најпревођенији савремени француски писац Мишел Уелбек боравиће у петак и суботу у Београду. Аутор култних романа „Елементарне честице“, „Платформа“, „Покоравање“, „Серотонин“… у петак ће учествовати на књижевном фестивалу „Крокодил“, а у суботу ће се у књижари „Букастор“ дружити са читаоцима.
Поводом доласка Мишела Уелбека у Београд, преносимо делове његових писама упућених Бернар Анри Левију, објављених у заједничкој књизи „Државни непријатељи“. „Државне непријатеље“ на српском језику објавила је издавачка кућа „Бука“ 2016. године у преводу Владимира Д. Јанковића.
Преносимо део писма које је Уелбек послао Левију 1. марта 2008. године.
„Има неколико месеци како сам имао ту срећу да се у Москви нађем са Фредериком Бегбедеом (сасвим случајно, дошли смо тамо обојица без претходног договора, различитим поводима). У два наврата смо ди-џејисали у ноћним клубовима пуним бујних плавуша, као да сте их из часописа исекли. У два наврата Фредерик и ја смо дошли до истог закључка: младе Рускиње обожавају Битлсе, реагују на њих моментално, песме им се допадну одмах (и сигуран сам, притом, да их не знају одраније, Руси су западну музику открили осамдесетих, с групама као што су U2 или A-ha). И не само што им се Битлси допадају, већ воле Битлсе из оног првог периода, из фазе Ticket to Ride или Love Me Do. Воле ту музику коју је генијалност Битлса учинила вечном, музику што одише полетом, животном радошћу: музику младости, одлазака на распусте (музику раста, пуне запослености).
По повратку у Француску, на насловним странама наших часописа затекла ме једна нова идеја: опадање. Промена амбијента, очигледно.
Најгоре је што су еколози у праву. Разуме се, ниједан људски проблем неће моћи да буде решен без стабилизације светског становништва, без стабилизације у домену потрошње енергије, без интелигентног управљања необновљивим ресурсима, без узимања у обзир климатских опасности.
Па ипак, враћајући се у Западну Европу, ја сам осетио да се враћам мртвима. Живот је тежак, наравно, веома тежак у Русији, суров је то живот, али они живе, њихово богатство чини управо та жеља за животом коју ми више немамо. И тако сам ја пожелео да будем млад, Рус и потпуно неодговоран на еколошком плану.
И идеализма сам се ужелео (на идеализам се, сложићу се, ни у Русији данас не наилази више тако често). Пробудила се у мени жеља за том епохом када су хероји били Јуриј Гагарин и Битлси, за временом кад је Луј де Фин засмејавао целу Француску и кад је Жан Фера адаптирао Арагона.
И тако сам поново почео да размишљам о младости својих родитеља.
Жао ми је што наводим све те силне примере из популарне музике (али ви знате у којој је мери то важно за људе моје генерације). Један преглед ситуације на књижевној сцени довео би, ценим, брже до неких коренитих закључака. Када је једна земља јака и сигурна у себе, она од својих писаца, и не трепнувши, прихвата било коју дозу песимизма. Француска из педесетих година је тако, и не трепнувши, прихватила људе као што су Ками, Сартр, Јонеско или Бекет. Француска из двехиљадитих на једвите јаде подноси и људе као што сам ја.
Али добро сад… Ја сам већ помало стар, слабим, желим да будем срећан пре него што умрем. И зато мислим да ћу се вратити у Русију.“
