00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
00:00
01:00
02:00
03:00
04:00
05:00
06:00
07:00
08:00
09:00
10:00
11:00
12:00
13:00
14:00
15:00
16:00
17:00
18:00
19:00
20:00
21:00
22:00
23:00
ДОК АНЂЕЛИ СПАВАЈУ
16:00
60 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
17:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
21:00
30 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
07:00
30 мин
ОРБИТА КУЛТУРЕ
Кад ликови из романа одлуче да убију писца
16:00
120 мин
МИЉАНОВ КОРНЕР
Очекујем експлозију медаља у атлетици, Ивана није рекла последњу реч
20:00
60 мин
СПУТЊИК ИНТЕРВЈУ
Навали народе: Украјина на распродаји
21:30
30 мин
ЈучеДанас
На програму
Реемитери
Студио Б99,1 MHz, 100,8 MHz и 105,4 MHz
Радио Новости104,7 MHz FM
Остали реемитери

Истражујемо: Зашто банка сперме у Србији нема ниједног донора

© Depositphotos.com / Alexraths Научници у лабораторији
Научници у лабораторији - Sputnik Србија
Пратите нас
Парови који имају проблем са плодношћу, по свему судећи, мораће још неко време да сачекају да прва српска банка репродуктивних ћелија почне да функционише и у пракси.

Иако је отворена пре двадесет дана, за донирање сперматозоида и јајних ћелија нема заинтересованих, па је број донора још увек нула.
Министар здравља Златибор Лончар изјавио је тим поводом да не разуме зашто донора нема и истакао да је држава учинила све што је требало.

„Немојте да ико очекује да ће нешто пасти с неба. Нити ће јајне ћелије, нити ће сперматозоиди пасти с неба, нити ће долазити коме треба да узима и да заврши посао“, изјавио је Лончар и нагласио да држава ономе ко жели да буде донор плаћа путне трошкове, све анализе, прегледе и све што је неопходно.

У Дом здравља по упут

С друге стране, председница удружења „Шанса за родитељство“ Сандра Јовановић за Спутњик истиче да је не чуди што заинтересованих нема, јер нису испуњени битни предуслови.
„Да би неко био донор, мора да уради списак анализа како би се проверило његово здравствено стање и урадила психолошка процена. Тренутно није дефинисано где људи треба да се упуте, а ако се упућују у домове здравља да тамо добију упут и ураде анализе, онда је то прекомпликована процедура, нарочито ако имамо у виду да је потребно и ретестирање.“

Јовановићева каже да је неопходно да постоји једна установа или део установе где ће све анализе урадити на једном месту. Где ће донори имати потпуну дискрецију, где се неће сретати са паровима који раде вантелесну оплодњу.

„Замислите донора како иде у Дом здравља, тражи упут да уради тестове на вирусне или бактериолошке анализе, па се онда враћа, чека ред у Батуту...“
Други предуслов је, напомиње Јовановићева, да постоји државни регистар донора који ће садржати све битне податке.
„То остаје анонимно, али регистар донора мора да постоји. Колико сам ја упозната, такав регистар још увек немамо.“

Јовановићева оцењује да после двадесетак дана од отварања није ни реално да имамо доноре, јер је у питању веома деликатна процедура.

„Потребан је један дужи временски период, неопходно је и упознавање шире јавности шта уопште значи донирати ћелију... Мора да постоји кампања у којој ће се људима објаснити да је то хуман чин и зашто то треба да ураде. Кампања је заправо први и основни корак.“
Велики проблем, према мишљењу Јовановићеве, представља и чињеница да услови који се тичу примаоца такође нису прецизно дефинисани.
„Одређено је ко може да буде донатор, али коме ће се давати ћелије, то се још не зна. Закон каже да то може бити и жена без партнера, парови који немају своје ћелије, али мора се правилницима дефинисати и које су дијагнозе, које услове прималац може да испуни. Не зна се ни да ли ће примаоци плаћати ћелије. Закон је само дао оквирне могућности, а РЗЗО треба да одвоји неки део средстава за то, али ни то тренутно није прецизирано.“

Донори без накнаде

Законом о биомедицинској потпомогнутој оплодњи прецизирано је да се донорима не плаћа надокнада. Међутим, може им се платити надокнада за путне трошкове, за одсуство с посла.

„То је надокнада која им се даје свуда у свету, па би требало да постоји и код нас. Међутим, колика ће та надокнада бити и да ли ће уопште постојати, то за сада није правно решено.“

Она наводи да се, рецимо, у Америци донорима даје накнада, али да је систем САД специфичан.
„Можете чак и да доведете донора, да то буде ваш пријатељ или пријатељица. Код њих донација није затворена, већ је отворена, што значи да су доступни подаци о донорима. У земљама Европе се плаћају само накнаде за путне трошкове и одсуство с посла.“

Донација „један на један“

Јовановићева истиче да наш закон прописује донацију „један на један“, што значи да донирана ћелија може да припадне само једној особи.
Законом је дозвољена и могућност донирања ембриона.

„Њих могу да поклоне само парови који су пролазили процедуру вантелесне оплодње и који имају вишак ембриона. Ембриони не могу да се извозе у иностранство и може их примити само особа из Србије. Такође, не могу се ни увозити из иностранства.“

За разлику од ембриона, дониране ћелије се могу и увозити и извозити.

Ко може бити донор

Закон иначе предвиђа да донор може бити мушка особа до 40 година старости која има уредан спермограм. Донор мора да уради низ анализа, бактериолошке брисеве, тестове на инфекције... Након давања узорка, ембриолози процењују да ли та особа уопште може да буде донор.
Границе за жене су од 21 до 34 године и оне такође морају да прођу низ анализа.

Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала