Иако Самит Г20 траје свега два дана, дугогодишњи Танјугов дописник из Јапана Драган Миленковић каже да се већ од маја, па све до октобра одржавају министарски састанци. Јапанци су смишљено организовали те састанке у седам градова широм земље. У Нигати је састанак за пољопривреду, у Хокаиду за пољопривреду, у Кароизави за енергију, у Цукуби за трговину и дигиталну економију, у Фукуоки за финансије и банкарство, а у Нагоји се састају министри иностраних послова. У Осаки се састају лидери економски најмоћнијих земаља света, јер тај град представља финансијски центар Јапана.
Занимљивије на маргинама
Историчар Саша Адамовић каже да га не чуди што је Осака изабрана да буде организатор једног глобалистичког скупа, али истовремено наглашава да се у јавности нико не сећа закључака протеклог самита у Аргентини.
„Не знам како сви ти глобалисти не виде да од када је Доналд Трамп преузео власт, светом букте трговински ратови и да не постоји светска економија. Он је човек који инсистира на билатералним односима и много је занимљивије какви ће се све састанци одржавати на маргинама самита“, објашњава Адамовић.
А како је најављено, лидери Русије и САД Владимир Путин и Доналд Трамп разговараће пре свега о регионалној безбедности: о Ирану, Украјини, Сирији, Блиском истоку, а дотаћи ће се и тема контроле наоружања, побољшања билатералних односа и кризе у Венецуели.
Балкан није на агенди
Лидери ће покушати да остваре своје националне интересе, тврди предсеник Евроазијског безбедносног форума, генерал мајор Митар Ковач.
„Постоји изразита потреба Путина и Трампа да размене мишљења о многим кључним питањима као што су, на пример, Куба и Венецуела. Америка увиђа да је прошло време диктата и већ опробаних револуција. Споразум у Сирији може да постане модел који ће се примењивати. На агенди ми недостају питања Европе и Балкана, а самим тим и Косова. Не верујем да без тих великих сила може да се реши питање Балкана. Битно је само да се сви проблеми решавају по истим критеријумима“, истиче Ковач.
Кина чека 2049.
Трамп је уочи овог самита рекао да жели да ресетује односе са Путином, наглашава Адамовић и додаје да је главни спољнополитички проблем САД заправо Пекинг, који има план да 2049, сто година након Кинеске револуције, постане водећа светска сила.
„Кини је у интересу да се пронађе договор, јер су претходних месеци њихови преговарачи одлазили у Вашингтон да договоре разне моделе решења. Она још купује време и чека ту 2049. годину да од САД наплати за све недаће још од Опијумских ратова“, објашњава историчар.
Јапанска мала тајна
Драган Миленковић сматра да ће и јапански премијер Шинзо Абе покушати да реши проблеме његове државе билатералним сусретима са водећим светским лидерима.
„У Азији се не попуштају ствари лако. Абе је мислио да ће добити два Курилска острва од Путина, али се то није десило, јер је управо руској флоти најсигурнији пут за излазак на Пацифик поред једног од тих острва. Све док су САД војно присутне у Азији Јапан никада неће добити оно што тражи“, сматра некадашњи дописник Танјуга из Токија.
Он сматра да су веома занимљиви и овогодишњи гости Самита, а то су Холандија, која је је савезник и Јапана и САД у Европи, затим Вијетнам, као растућа економска сила и бивши непријатељ Вашингтона, али и Сингапур као кинеска територија која то није.
Он открива да ће се у завршном документу наћи Абеова мала тајна, америчко-јапански покушај да се стопира кинески „Појас и пут“. Јапанци су, истиче Миленковић, уз америчку помоћ почели да протурају идеју „инфраструктура високог квалитета“, што је супротно од кинеског плана развоја. Наводи се да Кинези раде много брзо и праве инфраструктуру у земљама које је немају, али да то не раде довољно квалитетно, и Јапан, према Миленковићевом мишљењу, жели да своје мане надокнади с квалитетом и да убеди свет и Кину да не сме тако муњевито да ради.
