Серија „Чернобиљ“, снимана у копродукцији америчког кабловског канала ХБО и британске телевизијске мреже „Скај“, наишла је на одушевљење критичара, а високо је оцењена и код публике. То указује да новитет ХБО несумњиво поседује уметничке вредности, а истовремено серија одговара свим уобичајеним представама обичног западног гледаоца о совјетској стварности: глупи државни службеници, цинични сарадници КГБ-а, окрутни војници и још много лажних стереотипа о догађајима из тог периода.
Међутим, САД, земља која је изнедрила серију, такође је имала свој „Чернобиљ“. Ове године се навршава 60 година једне од најстрашнијих нуклеарних катастрофа у историји човечанства, која по својим последицама сигурно може да заузме треће место одмах након „Чернобиља“ и катастрофе у нуклеарној електрани „Фукушима 1“.
Реч је о инциденту који се догодио у јулу 1959. године у нуклеарној лабораторији НАСА у Санта Сусани, недалеко од града Сими Вали у јужној Калифорнији, подсећа руско издање „Взгљад“.
Катастрофа у „Чернобиљу“ је ускоро постала јавна. Иако је у почетку совјетско руководство чувало одређене ствари у тајности (због елементарних безбедносних захтева), након кратког времена је све обелодањено. За разлику од СССР-а, америчка влада уме да сачува своје прљаве тајне — до данас је неизвестан чак и тачан датум несреће у Санта Сусани. Верује се да се катастрофа догодила између 12. и 26. јула 1959. године.
Објекат обавијен велом тајне
Вео тајне око догађаја у Санта Сусани не само да је изазвао талас гласина и претпоставки у америчком друштву, него је и проузроковао опасне последице за здравље десетине хиљада локалног становништва, које је годинама наставило да живи у условима загађеног ваздуха, воде и земљишта, као да се ништа није догодило.
Теренска лабораторија НАСА у Санта Сусани представљала је огроман комплекс индустријских, научно-истраживачких и експерименталних објеката, који се налазе на територији од хиљаду хектара. У лабораторији је континуирано функционисало десет нуклеарних реактора мале снаге, постројења за производњу плутонијумског и уранијумског горива, као и „радиоактивна лабораторија“, где је одлаган отпад целог нуклеарног система САД. Од 1949. до 2006. године објекат је коришћен за тестирање ракетних мотора за свемирски програм НАСА, а од 1953. до 1980. године тамо су се спроводили експерименти са различитим врстама нуклеарних реактора. У складу са договором са америчким властима, на том месту су приватне компаније више пута спроводиле истраживања у области нуклеарне енергије и напредних система наоружања.
Раст обољевања од рака
У јулу 1959. године у лабораторији је извршен још један експеримент на натријумском нуклеарном реактору, који је произвела компанија „Атомикс интернешенел“. Током испитивања је тетралин (уљна супстанца) процурио у примарни систем за хлађење и изложио се високој температури натријума.
Разложени тетралин испунио је неколико уских канала за хлађење, који су се користили за вентилацију горивних елемената реактора. Као резултат тога, 13 од 43 горивних елемената реактора се прегрејало и истопило. Након експлозије је дошло до ослобађања радијације у атмосферу. Последице несреће су саниране тек у септембру 1960. године.
У време његовог стварања, нуклеарни полигон НАСА се налазио на релативно напуштеном месту, око 50 километара северозападно од центра Лос Анђелеса. Данас на удаљености од 18 до 20 километара од овог места, које се у званичним документима процењује као „веома загађено“, живи око 500 хиљада људи. Подручје око затворене лабораторије НАСА сматра се једним од најзагађенијих у САД и садржи велику количину опасних радионуклида, међу којима су цезијум-137, стронцијум-90, плутонијум-239, отровне хемикалије — перхлорат, трихлоретилен, као и тешки метали и диоксини.
Агенција за заштиту животне средине САД 2012. године је објавила резултате опсежног радиолошког испитивања тог подручја, где је откривено 500 узорака са радиоактивношћу, а у неким случајевима је радиоактивност за неколико хиљада премашивала нормалне вредности. Ти токсини су веома ризични за здравље људи. Многи од њих изазивају рак, неки узрокују тешкоће у учењу код деце, као и урођене мане и друге проблеме са здрављем. Најугроженији су, по правилу, жене и деца. Током неколико година спроведен је низ свеобухватних студија о здрављу локалног становништа. На пример, 2006. године је откривена цела група случајева оболелих од ретинобластома — ретког очног рака, од кога оболевају мала деца.
Институт за јавну здравствену заштиту (Калифорнија) је такође 2012. године утврдио да је учесталост оболевања од рака дојке и рака мокраћне бешике у близини лабораторије већа него било где другде у држави. Забележено је и да је од 27 људи, који су били чланови једног од тимова за спаљивање радиоактивног отпада, 22 умрло од рака.
„Нестали“ документи
На захтев Агенције за регистрацију токсичних супстанци и обољења (одељење Министарства здравља САД) утврђено је да је због сагоревања радиоактивних и хемијски контаминираних супстанци које је трајало више година у Санта Сусани, у великом кругу око лабораторије регистрован раст обољевања од рака од чак 60 одсто.
Притом, сви активисти за људска права и новинари који су се обраћали америчкој влади како би добили приступ тајним документима о раду лабораторије у периоду од 1950. до 1960. године, наишли су на мртву тишину. Власти су понекад тврдиле да су документи уништени, или чак изгубљени. Истовремено, познато је да катастрофа, која се десила у јулу 1959. године, није једина. Најмање четири од десет реактора имали су веома озбиљне инциденте (март и јул 1959, 1964. и 1969. године). Ови реактори су били експериментални. Стога, нису били херметички затворени бетонском или челичном куполом , као што је случај са модерним нуклеарним електранама.
Затворена лабораторија у Санта Сусани данас је под заједничком управом НАСА, америчког Министарства енергетике и корпорације „Боинг“, који раде на чишћењу контаминираног подручја. Али када ће бити завршен тај посао и да ли ће — није познато.
