Упркос низу разлога зашто би требало избегавати флаширану воду из боце, индустрија флаширане воде никада није била јача. Продаја такозване премијум воде која се хвали додацима који имају екстра користи за здравље у Америци је најбрже растући сектор индустрије флаширане воде, процењен на износ од 18,5 милијарди долара.
Вода „пуна“ светла и љубави
На 28. међународном сајму флашираних вода „Беркли спрингс“ за воду са најбољим укусом прошле године је проглашена вода „фриквенси H2О“ аустралијског бренда, која се продаје по цени од 2,3 долара, а рекламира се под слоганом: „Вода прожета звуком љубави и обасјана месецом и светлом дугиних боја”.
Велики успех имала је и вода „свалбарди“, која се продаје по цени од нешто више од 90 америчких долара за литар, а добија се из санти леда одломљених са обале Свалбарда, пише „Гардијан“, а преноси хрватски портал „Експрес“.
Било да се црпи са 900 метара испод Хаваја или са извора на Фиџију или посипа златним прахом, превисока цена премијум воде увек се правда истим карактеристикама.
Оправдања никад мало
Тврди се да такве воде садрже специјалне минерале који им дају специфичан укус, а што је порекло воде необичније и боље описана процедура њеног вађења и флаширања, то је вода скупља. С друге стране, бум флаширане воде догађа се у време глобалне несташице питке воде за коју се предвиђа да ће до 2025. године захватити две трећине светске популације. Ту је и загађење околине пластичним боцама у које се пуни вода, а које је постало толико страшно да стручњаци предвиђају да ће до 2050. године у океанима бити више пластике него риба.
Ипак, треба узети у обзир да ништа не чини флаширану воду бољом од воде из славине. У већем делу Америке вода из славине је питка, а у целој Великој Британији вода из славине подлеже већим контролама од флаширане. На тесту укуса испитаници нису могли да разликују флаширану од воде из славине. А вода из славине је, дакако, и битно јефтинија од воде из бочица. И здравија.
Међутим, зашто онда толики људи купују флаширану воду и плаћају силан новац за луксузне брендове воде који се укусом не разликује од воде из славине? Да ли је у питању статусни симбол, мода или нешто треће?
Три разлога
За такву праксу постоје три разлога.
Први је разлог чињеница да је приступ ретким изворима воде вековима био ствар статусног симбола, па су, примера ради, у 19. веку термалним изворима воде са наводним лековитим својствима приступ имали само припадници високе класе.
Други је да је данас ту модерни велнес покрет, који колективно одбацује алкохол и сокове и рекламира здрав живот и брендирану воду.
И трећи, према истраживању научника са Универзитета Ватерло у савезној канадској држави Онтарио, разлог због којег је друштво толико загрејано за флаширану воду могао би бити страх од смрти. Наиме, у социопсихолошкој студији о одабиру воде за пиће, научнице Стефани Кот и Сара Волф утврдиле су да „подсетници на то да је смрт неизбежна повећавају себично искоришћавање природних ресурса”.
Како појашњава Волфова, када размишљамо о смрти јавља се инстинктивно порицање и потреба за одвлачењем пажње који нас наводе на доношење ирационалних одлука као што су, можда и несвесно, размишљање: „Како би планета могла да умре када у руци држим бочицу нетакнуте воде? Како бих ја могао да умрем када доносим овако здраве одлуке?“.
Реклама, реклама
Канадске научнице тврде и да је начин на који се рекламира вода у боцама „чини посебно привлачним противотровом за егзистенцијални очај“.
Као пример наводе слогане брендова „Евијан“ и „Фиџи“. „Евијан“ се рекламира под слоганом: „Пијте младост”, а „Фиџи“ као вода „флаширана на нетакнутом извору“. Али, навике се, кажу, могу и променити.
Уместо да купујемо флаширану воду, можемо да носимо бочицу која служи за вишекратну употребу, а која исто може бити статусни симбол у правом смислу.
Котова и Волфова сугеришу владама да промене слогане својих кампања. Уместо да тврде да је пластика отровна било би боље да иду с позитивним порукама и истичу да вода из славине побољшава здравље. Државе могу да размишљају и о доношењу одлука о забрани продаје пластичних производа за једнократну употребу, што су већ урадиле Канада и државе ЕУ.
