Русија није позвана на обележавање годишњице, која се традиционално одржава у Гдањску (ове године Влада Пољске је, због још непотврђеног доласка Доналда Трампа, изместила обележавање у Варшаву), али овај пут нису у питању старе, историјске ране, које већ дуго тиште односе две земље.
Ове године, Влада Пољске одлучила је да почетак највећег рата у људској историји обележи само у кругу актуелних савезника. Због тога је на обележавање позвана Немачка, агресор из 1939. године, али Русија није. Зато што припада кругу земаља, чланица Источног партнерства, позвана је и Белорусија.
Варшавски изговор
Потпредседник Владе Пољске Јацек Сасин објаснио је да Русија на догађај није позвана због још једног дневнополитичког момента — њене наводне агресије на југоисток Украјине.
„Било би неприкладно да се обележава годишњица оружане агресије против Пољске са учешћем лидера државе која се тако понаша према свом суседу“, рекао је он.
На тај начин, процес ревизије историје Другог светског рата, процес који се одвија већ дуго времена, попримио је нову димензију и стављен је у контекст дневних догађаја и то догађаја који имају мало везе са стварношћу. Када Пољска на један овакав догађај не позове Русију, која ју је ослободила од нацистичке окупације, а позове Немачку, бившег агресора, може се, са једне стране схватити као цинизам, а са друге као идиотизам, отворен је политички аналитичар Михаил Смолин.
„Иначе, савремена Пољска очигледан је циљ за немачке реваншисте, јер север и запад Пољске представљају Пруску, која је ’расформирана‘ на крају Другог светског рата, и била је главно ’језгро‘ оба светска рата. Због тога, такве акције Пољске манифестују неку врсту суицидног расположења. Јер ако Пољска буде имала проблеме у спољној политици, онда ће то сигурно бити са Немачком, а не са неким другим, јер велики део Пољске није само историјска област Немачке, него и језгро њене цивилизације, које је изградило немачко царство за време Бизмарка, а затим Хитлера“, објашњава он.
Стога, игра са Немачком и оштар став садашњег пољског руководства у одбацивању Русије и њене улоге у пољској историји може се оценити као историјска кратковидост и неадекватност пољског државног мишљења, сматра наш саговорник.
Кратковиди приоритети
Пољаци су сами објаснили у чему је проблем, њихов главни приоритет су савезници — оно што одговара савезницима, одговара и Пољацима, каже историчар Горан Милорадовић.
„То нема никакве везе са чињеничним стањем, са историјом коју сви врло добро познајемо, знамо ко је почео и Први и Други светски рат и због чега, већ, напросто, са тренутном ситуацијом и неким дипломатским потезима, или потезима које Пољаци сматрају дипломатским, односно њиховим тренутним приоритетима“, објашњава Милорадовић.
Невероватна је увреда за све антифашисте на свету да се због једне тренутне политичке уцене, на тај начин баца љага на највећу победницу и жртву борбе против фашизма каква је Русија, истиче историчар Предраг Марковић.
„Када би се гледали дневнополитички потези, Америку не би звали нигде. Америка је у сваком тренутку своје послератне историје водила неки неправедан рат или интервенцију. Хајде да применимо тај критеријум, да тренутна политика треба да буде на тај начин санкционисана, да се казне историјски јунаци. То би било као када би Америка, када је водила своје ’хуманитарне‘ ратове, не би била позивана на комеморације, рецимо, Дана Д, или било којег другог историјског датума“, коментарише он.
Непријатељски гест
За Јурија Зверева, професора Балтичког федералног универзитета „Емануел Кант“, одлука пољских власти релативно је очекивана, с обзиром на стање руско-пољских односа. Пољска се позиционира као противник Русије и није заинтересована за успостављање обострано корисних и добронамерних односа. Став источног крила НАТО-а им више одговара, наглашава он.
„Тренутно, њихов савезник је Немачка, а Русија је непријатељска земља, да не кажемо противник. Колико ми је познато, Белорусију су позвали, а мислим и Украјину. То јест, ово је демонстративни непријатељски гест“, сматра Зверев.
Према његовим речима, не треба заборавити да Пољаци још преживљавају историјску трауму повезану са 17. септембром 1939. године (совјетска инвазија на Пољску од 17. до 29. септембра 1939).
„Желим да вас подсетим да је Совјетски савез тада увео трупе у западну Белорусију и западну Украјину, а то историјски нису биле пољске територије, јер су их Пољаци окупирали тек 1919. и 1920. године. Пољска држава се распала у нападу немачких снага, а пољско руководство је, колико се сећам, побегло у Румунију“, каже он.
Ово није први пут да пољско руководство прекраја историју у складу са дневнополитичким погледом на историју. Чувен је скандал у вези са изградњом меморијалног центра на месту некадашњег логора смрти Собибор, када је Русија испрва била позвана да учествује у пројекту, а касније је избачена из њега. Подсећања ради, једна од ретких успелих побуна логораша у логорима смрти догодила се управо у Собибору, а предводник побуне био је официр Црвене армије.
Честа су и уклањања споменика палим борцима Црвене армије, који су погинули приликом операција ослобођења Пољске.
