Расуте широм планете налазе се регије, или чешће села и градићи у којима, често необјашњиво, грађани живе у просеку дуже и здравије него игде другде. Крит, Костарика, села на северу Јапана и друга места своју дуговечност дугују, досад су тврдили научници, генетици, здравој и уравнотеженој исхрани.
Мало генетика, а много више нешто друго
Једна од таквих оаза је и сеоце Тијана у централној Сардинији, једно од десетак малих места на монденском италијанском острву, где се живи дуже и здравије.
Из Тијане је и Антонио Тоде, први човек на свету који је доживео 110 година, а број стогодишњака је три пута већи него у остатку Италије, с тим да је ово можда једина регија на свету где мушкарци живе једнако дуго као и жене.
На једног стогодишњака у просеку иначе дођу четири стогодишњакиње. Али, испоставља се како генетика објашњава само 20 до 25 одсто „случајева“ стогодишњака на острву. Интервјуи са старијим особама и нова истраживања показују да животни век јако много зависи и од социолошких и психолошких фактора, што се пре није узимало у обзир.
„Породица, социјализација, дружење и осећај припадања играју велику улогу у квалитету живота, који је пак темељ дуговечности. Они су у центру пажње, имају своје улоге и знају да су некоме потребни, а на то, наравно, добро ’долазе‘ генетика, медитеранска храна и вера“, каже писац Луиђи Корда, који је провео две године скупљајући грађу за своју књигу и интервјуишући становнике старије од 100 година.
Приметио је како су сви зачуђујуће здрави, готово не узимају лекове, а и даље се баве активностима којима су се цео живот традиционално бавили.
Како живе
Рита Томаину, рођена 1907. године, рекла је како баш никада не гледа телевизију.
Салваторе Спано, рођен 1907, сваки се дан и даље вози својим бициклом.
Марија Сата, 1907. година, сваки дан једе кромпир и тестенину.
Микеле Фалки, рођен 1908, највише, каже, воли да плеше.
Филомена Серели, рођена 1907, сваки дан пије козје млеко.
Ђовани Лаи, рођен 1906. године, похвалио се како сваки дан поједе лазање и обавезно попије чашу вина.
Од њих се не прави проблем, на њих се рачуна
„На југу, посебно у тој регији, стари људи су и даље центар друштва. За разлику од северних Италијана, они готово никада своје мајке и очеве не стављају у домове за старије, нити их игноришу. Мрежу подршке чине породица, унуци и комшије, а онда се још друже, картају, брину о животињама и заједно живе“, објашњава психолог Марија Кјара Фастаме, која напомиње и како је важно знати да је популација Сардиније, захваљујући вековима изолације, генетски врло различита од великог остатка Европљана, што објашњава низ ендемских болести и бољки, пренео је хрватски портал „Експрес“.
„Старија популација овде је бритког ума, јер од њих нису направљени ’проблеми‘ и ’случајеви‘, већ се на њих рачуна. Када се стално бавите нечим, онда вам је ум оштар“, каже Фастамеова и наглашава како и даље постоје средине где су грађани блиско повезани са својим породицама, па нема оволико здравих стогодишњака.
Каже да су Италијани у ових неколико села на Сардинији специфични по томе што се много више друже, они и своје слободно време проводе заједно.
„Нису богати, не путују, једу релативно једноличну медитеранску храну, понекад остану без струје, али овде готово нико не пати од депресије. Њихова целоживотна укљученост у ткиво њиховог друштва објашњава те невероватне резултате“, закључује писац Луиђи Корда.
