Иако је познато да Бешка датира из 14. вијека, и да се ради о задужбини Ђурађа Балшића Страцимировића и његове жене Јелене Балшић, ћерке кнеза Лазара Хребељновића и књегиње Милице, та чињеница није одвратила провокаторе од још једног насртаја на православне цркве и манастире у Црној Гори, нарочито оне који се налазе на рубним и пограничним подручјима према Републици Албанији.
Да је ова појава учестала упозорио је сам митрополит, подсјетивши да се слично годинама догађа на Свачу код Улциња, сједишту Јована Владимира, гдје Албанци читав простор све до Бара сматрају албанским, те да неки њихови сународници присвајају чак и цркву на Румији.
Ипак, никакве реакције званичне Подгорице нема, а у случају Бешке остаје нарочито опор укус, јер се ради о женском манастиру о ком брине неколицина монахиња, које су прије само петнаестак година удахнуле нови живот острву Бешка, и на њему започеле подвиг обнове запуштених православних цркава из 15. вијека...
„Спонтани инцидент“
Коментаришући упад Албанаца у манастир Бешку на Скадарском језеру, о којем је јавност информисао митрополит Амфилохије, аналитичар Лука Радоњић сматра да се никако не може казати да је у питању „спонтани инцидент“ који има уско локални контекст, већ да се очигледно ради о наставку систематског дјеловања великоалбанских националиста.
Он подсјећа да се у свим пограничним мјестима од југа до сјевера Црне Горе, многобројне манифестације користе или за латентну или за отворену промоцију пројекта „велике Албаније“, што потврђује и све чешће одсуство црногорског државног елемента кроз националне симболе.
„Графити са националистичким порукама и мурали са великоалбанским мотивима постају све присутнији, а у пограничним планинским крајевима на сјеверу можете наићи и на камење на којем су исписане поруке на албанском језику, што је симболично обиљежавање територије, премда ће вам одређене структуре понудити другачију легенду о том ’феномену‘. Све су то јасни показатељи присутности и стварности великоалбанског фактора у Црној Гори“, каже Радоњић за Спутњик.
Повлађивање Албанцима
Наш саговорник ипак као један од кључних проблема за будућност Црне Горе види нескривено повлађивање албанском фактору од стране званичне Подгорице. Као један од примијера он наводи недаван догађај у Скупштини Црне Горе, када је потпредсједник црногорске скупштине из редова албанских националних странака отворио сједницу ријечима „Мирдита“, на албанском језику, да би се након реакције посланика из опозиционог Демократског фронта, који је предсједавајућег подсјетио да се налази у црногорској скупштини и да није примјерено да сједницу отвара само на свом матерњем језику, на концу добила класична замјену теза, када јавност блиска режиму за национализам није оптужила албанског него српског посланика.
„И то је правило: на сваку манифестацију инспирисану историјом Црне Горе, особито из времена Петровића, на сваку изјаву црквеног великодостојника или политичког представника о историји Црне Горе, долази серија напада — ред партијских саопштења, ред режимских аналитичара, ред ТВ емисија. Док на албанске и великоалбанске манифестације и поруке долази само један — ред апсолутне тишине. А ова тишина више није карактеристична само за режимске странке, већ је на ову тему присутна и код других политичких субјеката — Бечићеве Демократске Црне Горе, СДП-а и других. У односу на великоалбанску опасност и претензију на територију Црне Горе, више је државотворног карактера у наступима ултраопозиционог Демократског фронта, него ултрарежимског ДПС-а“, сматра Радоњић.
Упозорења митрополита Афмилохија
Саговорник Спутњика упозорава и да дешавања последњих годину дана у Црној Гори све више дају за право упозорењима митрополита Амфилохија.
„Све његове бесједе, поруке, изјаве на тему историје, културе, духовности Црне Горе, као и третирање проблематике садашњости, а особито цјелокупни ангажман, чине га данас водећом државотворном фигуром Црне Горе — зато и јесте први на удару великоалбанских екстремиста. Постојећи, обновљени и подигнути манастири, оживљена духовност под његовим старјешинством, не представљају данас само духовно насљеђе и благо, већ и стубове одбране Црне Горе, нарочито у предјелима које великоалбански национализам антиципира као своје“, каже Радоњић.
Са друге стране, наш саговорник примјећује да већину владајућих функционера (част изузецима) не карактерише овакав државотворни став, те да су они, напротив, неријетко у сукобу са Црном Гором.
„Једна симболична потврда тог феномена, виђена је недавно, када се поводом манифестације ’Трг од ћирилице‘ у Херцег Новом, огласило Министарство културе, које је критиковало, између осталог, ’присуство страних државних застава‘. Од државних застава на манифестацији била је присутна само тробојка Краљевине Црне Горе, што упућује да су за њих Црна Гора и њена историја заиста ’страни елементи‘. Можете ли да замислите да у Француској, Русији, Великој Британији, Турској, Њемачкој, Албанији или Србији неко историјску заставу своје државе назива ’страном‘“, пита се овај аналитичар.
Наш саговорник закључује да ће, по свему судећи, важну ријеч у кретању будућих процеса у Црној Гори имати албанска страна, али да ни ту не постоји апсолутно јединство.
„Постоје структуре које дјелују политички аутономно и конструктивно, али и националне, мањинске структуре које су под снажним утицајем Тиране и Приштине. Упоредно искуство казује да се Албанци ослањају на два главна пакта: пакт са спољном политиком САД и пакт са временом. По процјенама многих, САД нису подстакле Албанце у Црној Гори на сепарацију као у случају Србије и Сјеверне Македоније, јер управо мањински гласови представљају главни ослонац Ђукановићевих изборних побједа. Но, очигледно таква подршка стиже на наплату“, примјећује Радоњић.
