Свако се чеше тамо где га сврби. Протекли самит седам најразвијенијих држава света у Бијарицу имао је и буквално довољно горућих тема, попут пожара у шумама Амазоније, да би оно што посебно мучи домаћина Емануела Макрона било у првом плану.
Уочи самита изјавио је да није за укидање система тржишне економије, али да је тај модел зарђао и да је то један од узрока што је деградиран и сам систем демократије.
„Деградирао је истовремено и сам капитализам, а још је и сишао с ума. Данашњи капитализам рађа неравноправност са којом нисмо у стању да изађемо на крај“, устврдио је Макрон, кандидујући своју намеру да на самиту разговара и о „преосмишљавању европског цивилизацијског пројекта“.
Зарђали пројекат
То признање о зарђалом капитализму и неправедно великим разликама није било довољно да спречи протесте бораца против капитализма, који су, носећи окренуте наопачке Макронове слике, пред почетак самита јасно рекли шта мисле о његовој и о политици седам најјачих земаља света.
Да ли је уопште могуће данас одбацити концепт капитализма „сишавшег са ума“ преосмишљавањем цивилизацијског пројекта, како би то рекао Макрон, који је у политику, па и на председничку функцију, ушао као тврди заговорник либералног капитализма.
Професор Економског факултета у Београду доктор Љубодраг Савић подсећа да су неке земље, пре свега скандинавске, на најбољи начин показале да је могућа коегзистенција и тржишне економије и социјално одговорне државе.
И Француска је такође традиционално присталица те врсте политике, јер су све до осамдесетих година прошлог века, а последњи је то радио председник Франсоа Митеран, на сцени били седмогодишњи планови развоја.
Тржиште са људским ликом
„Покушавали су, како се то најчешће каже, да воде тржишну економију са хуманим људским ликом, за разлику од САД, које су на другој страни те приче водиле изражену либералну политику“, указује Савић за Спутњик.
Данас је ситуација, посебно у Француској, таква да социјална држава већим делом не може да опстане, јер су наслеђена социјална права, односно обавезе државе, у несразмери са приливом средстава у државни буџет. И није изненађење што у Француској имамо жуте прслуке и овакве протесте, али и у још неким земљама Европе.
„У последњих можда 20 до 30 година тражи се неки хибридни модел функционисања, у коме ће се обуздати ’дивљање‘ предузетника који не маре много за остале грађане, који очекују да то уместо њих уради држава, а они ће само да се баве личним богаћењем“, каже професор Економског факултета.
То је, како напомиње, на најефектнији начин описао француски економиста Тома Пикети у свом познатом делу „Капитализам 21. века“, где је анализирао развој капитализма у последњих 250 година. Најбитнији закључак је да су приходи од ренти и дивиденди расли двоструко брже него приходи од рада, при чему је продуктивност рада била двоструко већа, него што су расле наднице запослених радника.
Капитал тешко обуздати
Приходи су се, дакле, преливали у руке богатих. Догурало се дотле да један проценат светског становништва у рукама држи исто богатство, колико и осталих 99 одсто људи. То је директна последица необузданог либералног капитализма који, како каже саговорник Спутњика, брине само о правима, статусу и положају најбогатијих људи на свету.
На питање да ли је због тога време да тај капиталистички модел буде са нечим замењен, Савић каже да је врло тешко обуздати либерални капитализам, јер је крупни капитал прилично снажан и добро организован.
„Либерални капитализам је данас, како год то звучало парадоксално, поготово после светске економске кризе из 2008. године, јачи него икад. Позиције које они данас имају, не само у економији, него и у целокупном друштву, такве су да се бојим да ће се та тенденција наставити и у неком наредном периоду. Из историје знамо како су разрешаване те врсте конфликата између света послодаваца и света рада. То је Маркс још у 19. веку назначио. Социјалне револуције су решавале та питања. Данас је свет подељен, али је и уједињен, у смислу да најбогатији на различите начине контролишу свет“, истиче Савић.
Вапај сиромашних
Он зато није оптимиста да ће у неком ближем времену доћи до другачијих тенденција, односно до прерасподеле моћи. Ни укидање средње класе, као највећег и најзначајнијег слоја који покреће и развој привреде и друштва уопште, по његовој оцени, неће ништа битније променити.
„То ће само довести до веће поларизације. Бројна истраживања потврђују да друштва и земље које немају развијену средњу класу пре или касније западају у кризу. Али свет је данас тако глобализован да се вапај сиромашних, међу којима је данас и добар део људи из средње класе — не чује. Нису много осетљиви они који имају милијарде. Они једноставно имају своје циљеве“, песимистичан је професор Економског факултета.
У прилог томе указује да ништа није боља ни ситуација у земљама које се убрзано развијају, као што је Кина.
„Иако је социјалистичка земља, она није много тога променила у том обрасцу, мада тамо држава ствари још држи под контролом, па не може да дође до одређеног преливања. Ако ништа друго барем гради инфраструктуру и објекте које ће користити сви“, каже Савић.
„Али и тамо убрзано расте број веома богатих људи. Међу компанијама које су најбогатије на свету, у последње време су на прва четири места највеће четири кинеске банке. Оне нису приватне, већ приватно-државне, али кинески модел развоја се не разликује много од осталих. Истина, он значајно поправља стандард кинеског становништва, али кинески радници и сељаци су били изузетно сиромашни, што се види и по просечној заради кинеских радника, али још увек тамо на стотине милиона људи ради пуно, за малу плату. Наравно, то је много боље него што је било раније, али је то многоструко лошије у односу на раднике на Западу“, указује економиста.
Скандинавски модел
Зато, закључује да је тешко очекивати да тај образац, који данас постоји и који је доминантан, у неком кратком временском периоду буде измењен.
А на питање зашто су скандинавске земље примениле тај капиталистички модел са више људског лица и да ли је то, у њиховом случају, пре социолошко него економско питање, саговорник Спутњика каже да добар део одговора лежи у чињеници да су они наглашено одговоран народ, као и да су њихови политичари потпуно другачији у односу на остале.
„Код њих је поприлично изражено јединство, заједништво, одговорност према заједници. Могуће да то има везе и са географском позицијом и са чињеницом да су неке од тих земаља уназад две-три деценије живеле веома лоше. То најбоље говори пример Норвешке, која је до проналаска нафте и гаса у Северном мору била једна од сиромашнијих земаља Европе“, указује Савић.
Они су применили модел који може да буде узор за остале земље. Највећи део норвешких банака и великих компанија, попут „Теленора“, који је био у Србији, у већинском је власништву норвешке државе, која је врло одговорна. Ту оцену Савић је илустровао податком да је она делове великих профита одложила у Стабилизациони фонд.
„Када би овог тренутка престали дотоци у тај фонд, они би имали довољно средстава да више од 600 година исплаћују пензије, и то у износу колико оне данас износе“, истиче Савић.
Макронове муке
Већина других земаља, међутим, нема такав приступ, па саговорник Спутњика сматра да нема разлога за оптимизам.
„Мислим да ће, како земље буду западале у економску кризу, најтеже увек бити онима са најнижим примањима, како је увек и било. Када наступи период благостања, оно је, наравно, највеће за власнике капитала и државну елиту, а део тог благостања осете и широке народне масе“, каже професор Економског факултета.
По његовом суду, Макрон је ту причу о рђавом капитализму покренуо из своје муке, коју има са становништвом које своје незадовољство излива по улицама француских градова. Дакле — за унутрашњу употребу.
А да за тему коју је најављивао није било заинтересованих, или да управо одржани самит Г7 није био ни време ни место за то — указују извештаји са тог скупа. О Макроновој идеји није било ни речи.
