„Ова поставка је Љубина есенцијална изложба, права ретроспектива, пролазак кроз његов целокупни опус. Али, ја је посматрам пре свега пријатељски, из првог реда, и имам тако живо пред очима младог студента из давних шездесетих година, кога сам сретао у Кинотеци... Чудан је био, усред зиме је носио црну мајицу кратких рукава, и са тим голим набилдованим рукама деловао је пре као неки боксер“...
Све фазе стваралаштва
Познати историчар уметности, заједно са Љубином супругом Славицом Батос, приредио је избор из Поповићевог дела које се (коначно) нашло у простору Галерије Академије наука, простору у којем ће Љубино сликарство, игром чудних околности, први пут бити представљено.
„Ова поставка не плени бројем радова, али је баш ретроспектива“, додаје Кусовац и објашњава да су се на изложби нашле све фазе Љубиног стваралаштва: и рани радови настали за студентских дана, и они стварани у простору чувене Љубине куполе, и дела из прве париске фазе, радови из времена његовог етаблирања у париском кругу...
„А кад кажете ’париски круг‘ и набројите имена оних који су га чинили, схватите да сте заиста имали шта и да видите и да сазнате. Ова изложба је на неки начин и сентименталана ретроспекција свега тога“, напомиње Кусовац.
Ваљевац у Паризу
Присећајући се почетака чувеног „париског Ваљевца“, Кусовац признаје да у почетку није разумео то, како каже, колористички тешко прихватљиво сликарство:
„Било је доста монохромно, меланхолично, опоро... Љубин пријатељ Жика Павловић је за те слике говорио да представљају распадање Ероса у Танатосу. Признајем да то тада нисам разумео, као што многе ствари тада нисам разумевао. За разлику од једног Алексе Челебоновића, који је већ тада знао да их прочита, а да не говоримо тек о Марку Челебоновићу, Љубином професору. Он је у Љуби већ тада видео великог сликара и увео га је у неке тајне које ће обележити Љубино сликарство“, открива Кусовац.
Кад је слика завршена?
А једна од тајни коју је разрешио угледни професор отклонила је, према Кусовчевим речима, један од Љубиних тадашњих проблема: да процени када је слика завршена. Многа решења која му је дао његов професор одредила су Љубин пут ка ономе чему је заправо одувек тежио — пут ка интегралној слици.
„Његов циљ је била интегрална слика, то је слика на којој је сваки детаљ раван целини. А ако би један тон, валер искакао — Љуба није могао да спава све док не би нашао решење. Тај интегрални поглед, та слика која је и детаљем и целином у хармонији, био је његов идеал“, објашњава угледни критичар.
Један од аутора велике ретроспективе Љубе Поповића открива и да је велики сликар више брисао него што је сликао:
„Увек је имао смотуљке крпа и јако много терпентина да брише тонове који му нису легли“, сећа се Никола Кусовац.
Свет фантастике и колорита
Осим тежње за хармонијом целине, постојала је и сликарева бојазан да не уђе у нешто што је допадљиво, објашњава наш саговорник. Но, ти Љубини светови, пуни фантастике и колорита, били су веома допадљиви француским галеристима.
„Био је тражен и што је најважније, био је препознат. Љуба је имао своје писце, ауторе неколико озбиљних монографија о њему, ушао је у енциклопедије симболизма и фантастичне уметности. А када освојите тај простор, онда — капа доле“, недвосмислен је Кусовац.
И док са Љубиним радовима нису имали проблема, галеристи су имали проблем са — његовим именом. Тешко су га изговарали и молили су сликара да га промени. Међутим, Љуба је рекао да ће их натерати да ломе језик и да науче да му изговоре име. И то је успео. За Кусовца та упорност представља једну од његових великих врлина.
„Сјајан саговорник, Љуба је био добар познавалац уметности, не само ликовне. Волео је и пратио филм, књижевност... Није пропуштао одласке у париску кинотеку, заокруживао је оно што жели да погледа. Обожавао је рани руски филм, јер ми смо расли на делима попут „Како се калио челик“ и „Пастир Костја“. Непрекидно смо се у разговорима враћали Чехову, Гогољу, Достојевском... То је тај круг који нас је привлачио“, сећа се Кусовац.
Посета Амфилохија
У разговору за Спутњик, Никола Кусовац издваја још једну особину Љубиног сликарства — потребу да саблажњава:
„Љуба није волео да прича у слици, нити да на њој тера неке велике људске драме. Њега су занимале друге ствари, међу њима и еротика, имао је афинитет према томе. Али, Љуба је такође волео и да саблажњава. Када је владика црногорски Амфилохије посетио Љубин атеље и видео његове слике, ћутао је, а онда је, излазећи из атељеа рекао: За овога се треба молити много...“
