Ноћ је била прохладна, а магла се спустила на реку и пре 105 година, на исти датум, 8. септембра. На Дринској обали, борци топличког Гвозденог пука три дана су сахрањивали Мачване побијене у повлачењу Аустроугара са Цера.
Чување српске границе био је војнички завет, а огорченост због злочина била је одговор са Лиманске аде на нову непријатељску офанзиву понтонским чамцима.
„Деда је причао да српски сељак није умео да плива, али су се домишљати Срби досетили и ухватили један другог за појасеве, направили ланац, па тако, један за другим, прешли преко Дрине, изненадили аустроугарску војску и нанели им губитке“, каже за РТС Срђан Симовић из Куршумлије, унук Јеврема Симовића, носиоца Албанске споменице.
Бројчано знатно слабији Топличани спречили су да непријатељска чизма крочи на тло отаџбине. У ноћи крваве борбе на Дрини, Аустроугарска је изгубила 1.400 војника, српска војска остала је без 33 ратника, 160 их је рањено.
„Ми не смемо да заборавимо ни ко смо, ни шта смо — историја мора да се чува“, каже Живота Јевремовић, председник удружења „Гвоздени пук Игриште“.
Потомци који су се окупили уз Дрину са поносом у рукама носе бројне фотографије, ордење и знаменитости предака, у њихову част и славу.
„Први пут смо изнели из куће указ који је деда добио када су га одликовали Карађорђевом звездом, а то је зарадио на Солунском фронту“, каже Копривица Мира из Куршумлије, унука Петка Јовановића.
Лазар Мијачић из Ниша показао је гусле које је направио његов прадеда Лазар Мијачић, војник и борац Гвозденог пука.
Те гусле су, каже, са њим учествовале у Првом и Другом Балканском рату и у бици на Дрини.
„Ја сам пети унук из брака ратних другова Гвозденог пука. Они су се заветовали да то ратно пријатељство преточе у породично и моји су баба и деда деца ратника Гвозденог пука који су учествовали у овој бици“, каже Зоран Ђорђевић, потомак из Сремске Митровице.
Да се споне не забораве, из Топличкој краја стигао је и комад земље, а да се Дрином са поносом и даље чује песма Биничког, подсећаће крст од гвожђа — аманет будућим генерацијама.
