Енглески антрополог Мери Идит Дарам, српска сликарка и патриоткиња Надежда Петровић и учитељица Катарина Клара Штурценегер из Швајцарске имале су неколико заједничких ствари, открива ауторка тог пројекта Милена Марјановић.
„Ове жене повезује чињеница да су све три боравиле на Балкану, да су се бавиле фотографијом, иако ниједна није била професионална фотографкиња. Њих три је интересовао Балкан, али у зависности од оне основне професије којом су се бавиле“, каже историчарка уметности у разговору за емисију „Орбита културе“ и додаје да је свака из специфичног угла гледала на живот пред рат и у току рата.
„Надежду је интересовала фотографија више ради бележења детаља из пејзажа, мада је успут снимала и српску војску. Мери је била антрополог и њу је фотографија занимала ради бележења етно мотива. Катарина је као школована учитељица дошла у Србију у оквиру мисије швајцарског Црвеног крста, а зато што је волела да се бави фотографијом — није одолела снимању живота у Србији, углавном на фронту и око фронта“, истиче Марјановићева за Спутњик.
Фотографска грађа коју је ауторка користила у овој поставци потиче из Баварске државне библиотеке у Минхену, Краљевског антрополошког института у Лондону, Народне библиотеке Србије у Београду, Војног музеја у Београду, као и из приватне колекције Милоша Коларжа.
Највећи број радова биће први пут приказан на изложби у „Артгету“ и објављен у обимнијем каталогу у години сећања на Конференцију мира (1919-1920), којом је окончан Први светски рат.
„Судећи по нашим сликарима импресионистима у току Првог светског рата, ово је било прилично плодно раздобље за уметнике. Рекла бих да су сви бурни периоди у животу увек инспиративни за нешто ако човек има креативне способности или аспирације“, наглашава наша саговорница.
На питање шта ми данас можемо да научимо о животу од жена попут ове три хероине које су се посветиле обелодањивању истине о тајновитом, често недокучивом менталитету брдовитог Балкана, Марјановићева одговара:
„Није њихова судбина била баш тако лепа, али оно што је битно је да сваки човек треба да створи себи прилику да у животу ради оно што воли, да се томе посвећује. Мислим да све три показују да доследност професији, истинољубивост и тај хуманитарни моменат, који је битан код све три, треба да буду водећи импулси у животу интелектуалца“.
Изложба „У земљи кипућег меса“ ће бити отворена до 26. септембра.
