Изјава Грегорија Коплија, директора вашингтонског Института за стратешке студије, дата у интервјуу бијељинској телевизији БН, да би Србији требало да буде враћен део Косова и Метохије са већинским српским становништвом, као и да наша земља треба да добије коридор до западне Албаније како би добила излаз на море, подигла је прашину у Србији.
„Када би се Србији вратио онај део Косова и Метохије, где је већинско српско становништво, и када би био направљен коридор до западне Албаније, како би Србија добила излаз на море, што је амерички председник Труман и захтевао 1919. године, онда бисмо имали добитну комбинацију између Србије и Албанаца, било оних са Косова, било оних из Албаније. Е сад, пошто комуникације готово да и нема између Приштине и Београда, мислим да ту треба активно да се укључи међународна заједница, вероватно САД, које би на тај начин показале своју снагу, моћ и престиж овде на Балкану“, казао је Копли гостујући у „Дневнику 2“ телевизије БН.
Коплију се у овој изјави поткрала једна грешка, верујемо ненамерна, јер он, стручној јавности у Србији познат по студији „Уметност победе“, сасвим сигурно зна да Хари Труман 1919. није био председник САД и да те године, као војник који се борио у Првом светском рату, сасвим сигурно није могао да изнесе било какав предлог у вези са Србијом, јер је 33. амерички председник у политику ушао 1922. године, а председнички мандат обављао између 1945. и 1953.
План о којем Копли говори могао је да изнесе само Вудро Вилсон, који је 1919. био амерички председник. Исте године Вилсон је на мировној конференцији у Версају, на којој се, након капитулације Немачке и Аустроугарске успостављао нови поредак у Европи, играо значајну улогу. Са председником Француске и премијерима Велике Британије и Италије, Вилсон је био члан такозване „Велике четворке“, која је одлучивала о новим односима у свету.
Историчар Чедомир Антић каже да је највероватније реч о Вилсонових чувених „четрнаест тачака“.
„Председник Вилсон је, у време када су се САД укључиле у рат 1917. године, на који су пресудно утицале, дао план како да се разреши рат у Европи и његова је идеја била да, између осталог, Краљевина Србија буде обновљена. Пошто још није дошло до одлучујуће победе савезника, према том компромису, поред тога што би била обновљена у својим предратним границама, Србија би добила и излаз на море“, објашњава Антић.
Ради се о старом српском захтеву, још од времена Илије Гарашанина, да Србија добије излаз на море, додаје он. Ради се о времену када су граничне и царинске баријере биле велике и када је Србија имала озбиљне проблеме, јер је њен економски развој био осујећиван, у већој мери од Аустроугарске, а у мањој од Османског царства.
„Србија је 1914. године, као и раније, била једина земља у Европи, уз Швајцарску, која није имала излаз на отворено море, пошто су седамдесетих година 19. века уједињене све немачке земље. С тим што је Швајцарска, подсетимо, и тада била неутрална. Србија је имала утолико већи проблем што је у то време имала етничку већину на простору од Улциња до Дубровника и сматрало се да је логично да добије излаз“, објашњава Антић.
У оштром супротстављању аустроугарској анексији Босне и Херцеговине, у познатој Анексионој кризи 1908-1909, српски министар спољних послова и каснији председник Владе Милован Миловановић тражио је од великих сила да Србија добије неку врсту надокнаде тако што би добила одређене крајеве БиХ и излаз на море.
Током Балканских ратова, Србија ће тражити излаз на море, каже Антић, тамо где нема српског народа — преко Албаније. Аустроугарска је спречила Србију да изађе на море 1913, а споразумима из Ниша и Тиране Србија је Албанији понудила однос какав су имале Велика Британија и Ирска. Међутим, почетак Првог светског рата поткопао је напоре српских власти.
Коплијев предлог, према Антићевим речима, ослања се на решења која су била у оптицају између 1912. и 1917. године. Дакле, да Србија изађе на море у делу западне Албаније.
