Након два наставка документарног филма „Тежина ланаца“, редитељ Борис Малагурски снимио је и трећи. У Чикагу ће бити приказан 28. септембра, а након тога следе пројекције у Лас Вегасу, Мајамију, Вашингтону, Њујорку, Торонту, Бостону и Отави. Малагурски најављује да ће филм у европским градовима бити приказиван од 24. октобра, а српска премијера очекује се на зиму.
„Трећи део ’Тежине ланаца‘ бави се последицама бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом током НАТО агресије 1999. године“, објашњава Малагурски за Спутњик.
„У филму одговарамо и на питања — због чега људи и данас пате због агресије, на који начин је загађена наша животна средина, како је изазвана еколошка катастрофа, како се експерименти над нама и данас настављају, кроз генетски модификовану храну и како ми доприносимо свему томе загађивањем животне средине“, најављује Малагурски.
Од Чомског до Мемедовића
У филму се појављује и један од највећих филозофа данашњице Ноам Чомски, као и премијерка Исланда Катрин Јакобсдотир, која говори о томе како је њена земља решила економску кризу, не обазирући се на рецепте из ММФ-а, Светске банке или ЕУ. Такође, у филму се појављује и Џефри Сакс, један од теоријских и практичних извођача економске „шок терапије“ у источноевропским земљама са почетка деведесетих година прошлог века.
Докторка Даница Грујичић у филму говори о последицама бомбардовања осиромашеним уранијумом, а новинар Јован Мемедовић говори о загађењу животне средине.
Филм, према речима Малагурског, не говори само о 1999. години, већ се осврће и на актуелне теме и на системске проблеме које муче српско друштво.
„Да би грађани могли да утичу на ствари у својој земљи, морају да имају демократске полуге моћи. Дакле — моћ треба да буде у рукама грађана. Ми анализирамо да ли је то случај у Србији, да ли грађани данас могу да делају слободно, или смо колонија интересних групација Запада, које држе шапу над овим регионом и покушавају да промовишу неке своје интересе“, објашњава Малагурски.
Кубански модел
Део филма сниман је и на Куби. Куба је, из нужде, због недостатка средстава за производњу хране након слома СССР-а, започела програм који је омогућио свима да производе храну, чак и у урбаним срединама. Куба је земља у којој се фарме могу наћи свуда, чак и између стамбених зграда, што Кубанцима, према речима Малагурског, омогућава да користе храну бољег квалитета, која није генетски модификована.
„Занимљиво је да имају урбане фарме, које су ме највише занимале. Између високих зграда имате фарме, људи ту гаје поврће и живину, на крововима зграда имају баште. Њихов циљ је био да приближе храну грађанима“, описује Малагурски.
Кубу, која је из нужде успела да развије систем уз помоћ ког је постала самодовољна, барем када је храна у питању, и Исланд, који је рекао „не“ најмоћнијим светским финансијским институцијама, Малагурски користи као примере којима је хтео да покаже да може да се успе и упркос диктатима великих.
„То су теме које сам желело да прикажем, да охрабрим људе, да кажем да није никакв баук имати своје ја, и као држава и као народ, и рећи да ћемо да поштујемо своје, да ценимо своје, да не дамо наше. Поштоваћемо туђе такође, али ако је наш интерес да радимо оно што треба да радимо, то ћемо да радимо и тачка“, закључује Малагурски.
