Број легендарних сцена у историји киноматографије може да испуни уџбенике исписане на стотинама страница. Без сумње, већина нас је видела довољно ових сцена да познаје основну граматику играног филма и да препозна мноштво реплика, али и композиција.
Визуелне и наративне алузије могу да „скоче“ на нас, али музика има тенденцију да делује на доста суптилнији начин, изазивајући емотивне реакције без ангажовања посебних делова нашег мозга. Једна од омиљених мелодија режисера, која се може чути у прегршт филмских остварења, јесте део из „Дана гнева“, грегоријанског реквијема из 13. века који се приписује Томасу да Келану.
Химна описује судњи дан, последњу трубу која позива душе пред престоле Божје, одакле ће добри да буду спасени, а зли протерани у вечни пламен, преноси „Национална географија“.
Наравно, већина ове ноте зна из култне сцене у филму „Амадеус“, где Моцарт компонује „Дан гнева“ за свој реквијем. Када једном чујете чаробно злослутни низ нота, одмах ћете помислити на музику композиторке Венди Карлос из „Паклене поморанџе“ и „Исијавања“. Али да ли сте приметили ове четири ноте и у Дизнијевом анимираном филму „Краљ лавова“, у филму „Ратови звезда“ — епизода 4: „Нова нада“ или филму „Диван живот“ из 1946. године? А ту су и „Хари Потер“ и „Дворана тајни“, „Блиски сусрет треће врсте“, као и „Сам у кући“.
„Дан гнева“ је саставни део филмова скоро од када они постоје, односно од првог звучног филма из 1927. године, а све због ефекта који ствара и појачава осећај страха.
