Споменик ће бити урађен према идејном решењу вајара Небојше Савовића, према чијој замисли, представља фигуру руског архитекте, који седи за столом.
Биће подигнут на Малом Ташмајдану, испред Архива Србије. Данас почињу радови, а његово свечано откривање планирано је за 9. децембар, на осамдесетогодишњицу његове смрти.
Миљеник цара Николаја
Николај Краснов је рођен октобра 1864. у Подмосковљу, а студије сликарства, вајарства и архитектуре завршио је у Москви. Када је завршио школу, држава га шаље у Јалту и тамо врло брзо постаје Главни градски архитекта.
У Јалти уређује обалу, просеца канале, уређује улице, гради палате. Врло брзо постаје миљеник цара Николаја Другог, гради чувени Ливадијски дворац. Краљево окружење, велики кнезови, такође желе да имају раскошне палате, а све највеће и најлепше грађевине су његових руку дело.
После Октобарске револуције и Николај Краснов напушта Русију. Преко Турске и Грчке бродом 1919. године стиже на Малту. Са породицом живи у избегличком кампу и издржава се тако што приватним лицима ради аквареле за ситан новац.
Није познато како су за њега чули руски емигранти који су боравили у Србији, односно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, али Удружење руских инжењера и техничара га 1922. године позива и Краснов у априлу исте године стиже у Београд и одмах добија посао у Министарству грађевина, не као редовни чиновник, јер је страни држављанин, већ по уговору који се обнавља сваке друге године.
Рађање новог Београда
Иако у лету живота, има 58 година, очигледна је радост у његовом стварању, он се просто размахује, сада може да покаже и своје искуство, а не само таленат.
Занатско искуство и таленат Николаја Краснова потпуно мењају изглед Београда, али и дају печат мањим градовима у Србији. Краснов је пројектовао све најважније административне зграде у Београду, тадашње Министарство финансија, данашњу зграду Владе Србије и зграду тадашњег Министарства шума и руда, пољопривреде и вода, данашње Министарство иностраних послова.
Затим пројектује зграду Архива Србије, која је прва наменски грађена зграда за архив на Балкану. Један од највећих пројектних и градитељских подухвата је изградња моста краља Александра Првог. Истовремено, Краснов се бави унутрашњом декорацијом Народне скупштине, уређује и парк испред Парламента.
Уређује и Двор на Дедињу, те цркву Светог Ђорђа на Опленцу. Са групом уметника Краснов иде по српским средњовековним манастирима, копира фреске и ради предлошке за мозаике. Пројектује и мање монументалне објекте, зграду Поште у Панчеву, школе по Србији, а у Београду Коњичку школу претвара у позориште, садашње Југословенско драмско.
Један од његових првих задатака у престоници била је заштита цркве Ружице на Калемегдану. Следи реконструкција Његошеве капеле на Ловћену, која је касније порушена ради изградње маузолеја.
Краснов је обнављао и народно градитељство, између 1929. и 1930. године иде по Србији са групом уметника, скицира и обнавља куће. Учествује у реконструкцији врата Петроварадинске тврђаве.
Чича Краснов - омиљен међу сарадницима
Пројектовање меморијалних објеката је посебно поглавље у његовом раду. Највећи и најважнији споменици подигнути у знак сећања на страдале српске очеве и синове, војничко гробље на Зејтинлику код Солуна и костурница на грчком острву Видо, његово су дело. Радио је и типске споменике за погинуле за отаџбину и спомен-чесме, неке су реализоване, а од неких су остали само пројекти.
Краснов је дао и идејна решења за одликовања, Орден Југословенске круне, Орден белог орла, Орден Андреја Првозваног. Многима је, уз Орден Светог Саве, и сам одликован.
Руски архитекта био је омиљен међу сарадницима у Београду, звали су га Чича Краснов. Сарађивао је са најзначајнијим именима српске архитектуре – Петром Поповићем, Драгутином Маслаћем, Момиром Коруновићем и Милицом Крстић.
Николај Петрович Краснов, уметник који је својим делом обележио читаву епоху у историји Србије, преминуо је у Београду, децембра 1939. године. Сахрањен је на руској парцели Новог гробља у Београду. Дизајнирао је и свој надгробни споменик.
