Изненадио је Хандке и кладионичаре, чији је фаворит била Канађанка Ен Карсон, потом француска књижевница Мариз Конде, „вечити“ Мураками, Људмила Улицка… На ширем списку били су и Маргарет Атвуд, Милан Кундера, Ју Хуа, Исмаил Кадаре...
Тако се писац „Голмановог страха од пенала“, „Зимског путовања“, „Великог пада“, „Моравске ноћи“, придружио списку „величанствених“, чија је привилегија да уз име и називе својих дела трајно додају — нобеловац.
Отпадник због правде за Србију
Како ће после вести о „нашем“ нобеловцу данас изгледати „небо над Београдом“ и да ли земља коју је овај интелектуалац, као ниједан, бранио кад нико други није, има право да се весели, као да је реч о новом Андрићу — питање је на које најбоље одговарају неки детаљи из биографије новог Нобеловог лауреата.
Један од тих детаља је да Хандкеово пријатељство са Србима почиње средином деведесетих, када је после путовања у Босну написао есеј „Правда за Србију“.
Због става да кривицу за рат не треба сваљивати на једну страну, српску, постао је отпадник од светске интелектуалне заједнице. Али, није се обазирао. У знак протеста против бомбардовања вратио је Бихнерову награду, а од немачког министра захтевао да му врати све његове књиге. Ни новчана вредност награде Хајнрих Хајне (50 хиљада евра) није га спречила да је одбије, зато што су се његовом избору успротивили неки немачки политичари.
На Косову и Метохији као код куће
Имун на духовну и друштвену климу западног света долазио је у Србију, на Косово и Метохију, тражио пријатеље у Ораховцу и Великој Хочи, у које је најрадије одлазио.
Противио се јавно и са оштрицом речи независности Косова, тврдећи да се држава не може градити на мржњи.
„Мржња према Србима је једино што води Албанце, међу њима и тек проходала деца мрзе Србе и каменују аутобусе“, говорио је.
Због НАТО агресије на СР Југославију признао је да осећа гађење према људској врсти. Заговорник је идеје да још само у Србији и Републици Српској живи истинска Европа.
Отуда је природно деловала његова одлука да део новца од Ибзенове награде поклони управо својим најмлађим српским пријатељима.
„За моју епопеју о људскости нема веродостојнијих трагичара од Срба“, говорио је Хандке и сваким гестом, годинама, потврђивао доследност свог става.
Писац чији се рукописи откупљују у милионским износима — јер свет је све време знао да је о великану реч — превео је и руком написао Дисову песму „Можда спава“, прочитао ју је уместо беседе на додели Дисове награде, а потом је тај руком писани текст поклонио градској библиотеци у Чачку.
„Свако ради како може. Или како не може. И ја осећам и патим као сваки човек у свету. Али, понеки пут заборавим. И деси се да тада видим само једног лептира. Или очи једног детета… И то је исто свет…“, опоменуо нас је у кратком разговору за Спутњик, када је боравећи у Новом Саду био гост гимназијалаца школе „Јован Јовановић Змај“.
Блер није имао среће
Веровао је Хандке да би и Тони Блер био другачији да је имао срећу да сретне и заљуби се у неку ужичку лепотицу. Остао је истрајан у ставу да се никада није покајао због „Правде за Србију“.
„Никада нисам говорио о држави и никада нисам био државни писац. Ја сам писац предела, писац људи и тога у којој су мери они различити у тој природи. Ја сам антиисторик, верујем у природу и у појединачне људе. То је за мене књижевност“, објаснио је седамдесетшестогодишњи писац, наш Аустријанац, кога је Нобелов жири препознао због „утицајног рада, који коришћењем необичног језика истражује периферност и посебност људског искуства“.
