Након посете председника руске владе Димитрија Медведева Србији поводом 75 година од ослобођења Београда, премијерка Србије, Ана Брнабић, потписала је у руској престоници Споразум о слободној трговини са земљама Евроазијске економске уније (ЕАЕУ).
Према писању пољског листа „Впрост“, рат у Украјини, као и свргавање украјинског председника Јануковича, који је покушао да Споразум о асоцијацији са Европском унијом замени евроазијским споразумом, довољно говоре о важности овог пројекта за Кремљ.
Србија је прва држава која у прошлости није била у саставу СССР-а, a потписала je споразум и самим тим учврстила стратешку позицију Русије у срцу Балкана, на југоисточној граници са ЕУ. Иако је од средине октобра постало јасно да обећаног проширења ЕУ неће бити, Европска комисија се трудила да одговори Србију од потписивања овог споразума, наводећи да он није у складу са европским путем Србије и њеном интеграцијом у ЕУ.
Европску будућност балканских земаља и даље ширење европског утицаја запечатио је Емануел Макрон, стављајући вето на одлуку о започињању преговора са Македонијом и Албанијом.
Маркон је свестан да је ширење ЕУ у складу са немачким, а не француским интересима. Овде није реч само о економској сфери већ и о политичком утицају. Економски односи са новим чланицама јачају положај Немачке у Бриселу. Према првобитној идеји, европска интеграција је требало да буде инструмент за спречавања француско-немачког сукоба и ограничење француског утицаја. Досад је тензије држао под контролом „немачко-британски“ пакт који се залагао за проширење, али „брегзит“ и заокупираност Немаца сопственим економским проблемима и чињеницом да мандат Ангеле Меркел ускоро истиче, јачају улогу Француске.
Макрон се надао да ће блокирањем проширења на Балканске земље, које погодује немачким интересима, приморати Берлин да пристане на француске планове за стварање посебног европског клуба. Међутим, Немачка је против из врло практичних разлога — опасност да ће Немци на крају ипак морати да покривају буџетски дефицит Француске и слабљење положаја држава централне Европе које су досад биле главни немачки савезници у спровођењу политике. Иако Макронова игра може да се разуме са позиције интереса Париза, она има мало заједничког са дугорочним циљевима ЕУ. Француски егоизам је критиковао и одлазећи шеф Европске комисије Жан-Клода Јункера, који га назива историјском грешком.
Казан са кључалом водом
Од завршетка крвавих ратова, који су пратили процес распада Југославије, државама овог региона је обећавано да их спровођење реформи може пре или касније учинити чланицама ЕУ. Иако је ова шаргарепа ЕУ натерала народе бивше Југославије да престану са ратовима, националне тензије су остале. Балкански конфликти замрзнути дуж линија фронта које су претворене у државне границе, учинили су да нетрпељивост међу националним мањинама остане на снази.
Срби су принуђени да живе у Босни и на независном (углавном албанском) Косову, Албанци се налазе на Косову, у Србији и Македонији, а Хрвати у Босни и Србији остају изоловани од ЕУ, док је њихова матична држава чланица. Оваква ситуација никоме не одговара, о чему сведоче пограничне тензије и трговински спорови. Досад је било могуће неутрализовати негативне тенденције, надом да ће балкански национализам нестати у оквиру ЕУ. А у то име, балкански политичари су пристајали на многе ризичне компромисе, чак и противно мишљењу својих бирача.
Макронов вето је био јасан сигнал да није важно ко и како води земљу, нити колико се труди, и да без обзира на све неће бити скоро примљен у ЕУ, а можда и никада. Ово није превише забринуло проруски оријентисане Србе, који од почетка деведесетих у ЕУ виде непријатеља, а не партнера. Међутим, друге земље су такође уложиле доста напора да би започеле преговоре о приступању.
Премијер Зоран Заев је умало изазвао грађански рат претварајући Македонију у Северну Македонију, како би удовољио захтевима Грчке. Његова посвећеност евроатлантским интеграцијама није била награђена, те је најавио превремене изборе. У случају да изгуби, могуће је да на власт дођу националисти, који гаје симпатије према Москви.
Досад је Тирана настојала да обузда Албанце у суседним државама, позивајући се на европску будућност и интеграције, али би након Макроновог вета „велика Албанија“ могла да постане привлачнији концепт за остваривање националних амбиција. Сличне идеје постоје и код Срба. „Велика Србија“ би обухватала део Косова, српски део Босне, тј. Републику Српску, где је тренутно на власти националиста и велики поклоник Русије, Милорад Додик.
Понуда Москве
Нови шеф европске дипломатије Шпанац Жозеп Борељ, рекао је да намерава да води оштру политику према Русији и да активно делује на Балкану. Како ће испунити своје обећање, никоме није јасно. У овим околностима биће тешко обуздати Москву којој је отворен нови простор за ширење утицаја. Досад је утицај Кремља био фокусиран на Србију, кроз инвестиције које је Путин обезбедио за „Гаспром“ и поставку оружја. Међутим, разочарање српских суседа, изазвано француским ветом, ствара потпуно нову ситуацију.
Уместо ЕУ, увек може да ускочи Русија са бољим предлозима. У мирнодопско време, то је Евроазијска економска унија, којој се после придруживања Србије могу придружити и остале православне земље. А ако нешто пође по злу, Кремљ увек може понудити војну помоћ.
Обнављање сукоба на Балкану погодује Москви, јер се на тај начин стварају безбедносне претње на јужним границама ЕУ које могу послужити као средство за притисак на ЕУ.
Како пише пољски „Впрост“, изостанак европске реакције током распада Југославије је довео до најкрвавијих сукоба у послератној историји европског континента. Окончати ове сукобе било је могуће само уз интервенцију Америке. Поновни изостанак реакције, као последица француског егоизма, ствара услове за наставак недовршених ратова. Овог пута у улози специјалисте за прљаве послове може се појавити Русија. Питање је — да ли Француска томе тежи?