„Француска гура ЕУ ка стратешкој катастрофи“, наслов је Билтовог ауторског текста, у којем тврди да недавни вето Емануела Макрона на отварање приступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом представља „крах деценијског стратешког приступа Европске уније према Балкану, јер импликације те одлуке иду много даље од Скопља и Тиране“.
„Француски вето није само вето за Северну Македонију и Албанију, већ и на читав процес проширења на Западни Балкан, који суштински потапа ту политику. Можда то није изговорено експлицитно, али, имплицитно, ово је такође био и вето против Србије, Црне Горе и БиХ... И отворено је питање да ли је Париз искрен око своје отворености за пријем нових чланица у будућности. Плашим се да мало ко сме да рачуна на то...“, пише Билт.
„Турска је у прошлости представљала стратешку прилику за Европу, а претворила се у стратешку опасност за Запад. У будућности, постоји ризик да се исто догоди и са Балканом“, подсећа Билт.
Покушавајући да објасни зашто је — Билтовим речима — овим потезом „Европска унија упуцала сопствени кредибилитет у Европи“, утицајни Атлантски савет из Вашингтона у својој овонедељној анализи даје занимљиво објашњење:
„Проширење из 2004. померило је епицентар Европе — у очима Париза — према истоку, ка Немачкој.
Отуда, Париз види Берлин као главног победника у протеклих 15 година, јер се Немачка највише окористила прикључењем својих некадашњих комунистичких суседа. На исти начин, Француска види Балкан као део немачке сфере утицаја, што значи да на проширење треба гледати као на елемент ширег погађања између Француске и Немачке.
Берлин је одбио већину Макронових реформистичких идеја по питањима као што је еврозона и Макрон сада зауставља процес који, због економских и безбедносних разлога, више значи Немачкој него Француској.“
Макрон "убио" стратегију ЕУ према балканским земљама
На сличном трагу и портал „ЕУ обзервер“ тврди да је, својим „актом политичког вандализма без преседана, којим је убио једину стратегију ЕУ према својим балканским суседима, Макрон показао да не жели заиста да реформише процес проширења, већ да га уништи, у намери да осигура лидерску улогу Француске у Европској унији после ’брегзита‘, а балканске државе, и проширење уопште, у свему томе представљају само колатералну штету, потрошну робу у Макроновој тежњи за супремацијом“.
Зашто је Емануел Макрон ставио вето на преговоре с Албанијом и Северном Македонијом и да ли тиме заиста води Европску унију ка новој стратешкој катастрофи, као што се прибојава Карл Билт? Шта је још остало од процеса проширења, а шта од кредибилитета Европске уније, и како ће се то одразити на битку за утицај на Западном Балкану?
То су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ разговарали др Слободан Зечевић са Института за европске студије и Милош Јовановић, доцент на Катедри за међународно право и међународне односе на Правном факултету и председник Демократске странке Србије.
Иако је уверени евроентузијаста, Карл Билт у последње време упућује изразито песимистичка јавна упозорења када је реч о будућности и утицају ЕУ. Пре три месеца је у „Форин полисију“ упозорио да ЕУ „ризикује да постане ирелевантна, импотентни посматрач и пуко игралиште водећих светских сила“, а сада преко „Вашингтон поста“ указује и на „нову стратешку катастрофу, која јој прети поврх ’брегзита‘“...
„Билтово мрачно расположење је оправдано јер ЕУ заиста губи кредибилитет одустајањем од политике обећаног проширења“, сматра Слободан Зечевић и подсећа: „Жан Клод Јункер, председник Европске комисије, Србији је прошле године обећао програм уласка у ЕУ до 2025. године, по прецизној матрици коришћеној приликом ранијих проширења, али она је сад престала да важи. Северна Македонија је чак и променила своје име да би задовољила задате критеријуме, да би сад сама ЕУ од њих одустала.
Лек није ширење ЕУ
Показало се, притом, и да сама Европска комисија нема потребан ауторитет, јер чланице ЕУ управљају процесом и било која од њих може да га блокира. А то ствара и додатни проблем за ЕУ, јер са 27 различитих спољних политика она не може ефикасно да делује на међународном плану.“
„Проблеми с којима се суочава ЕУ, а на које Карл Билт оправдано указује, свакако не могу да се излече леком који он предлаже у виду даљег ширења ЕУ. Управо је велико проширење из 2003. и 2004. године на земље Источне и Централне Европе изазвало озбиљне проблеме око формулисања заједничке спољне и безбедносне политике, што се видело већ и око подршке за америчку интервенцију у Ираку када је дошло до поделе на ’нову‘ и ’стару‘ Европу“, истиче Милош Јовановић.
„Одлучивање консензусом отежава доношење одлука, али њему се ипак тежи зато што је државама тешко да се одрекну сопствених интереса. И зато се сада налазимо у пат позицији коју је јако тешко превазићи. Зато Макрон и инсистира на реформама ЕУ пре било каквог проширења“, напомиње Јовановић.
А опет, каже Слободан Зечевић, управо то Макроново инсистирање на дубљем степену интеграција унутар ЕУ изазива додатне проблеме за њено функционисање. Макрона то доводи у сукоб са Немачком, јер она то не жели, пошто јој садашњи ниво односа у Унији одговара.
„Она из садашњег система највише профитира и не води рачуна о другима у довољној мери, што се види и из упорног одбијања Берлина да се направи консеквентан европски буџет, с федералним порезима, из којег ће се преливати средства ка сиромашнијим чланицама Уније.
Зато се сада Макрон и противи проширењима у оквиру садашњег система, јер би она само Немачкој донела додатну добит. С друге стране, међутим, питање је да ли из овога и сам Макрон трпи штету, јер одбијањем проширења губи и потенцијалне савезнике унутар ЕУ.“
„Немачкој одговара овај систем и одговарају јој даља проширења, зато што као највећи извозник тиме добија нова тржишта и нову радну снагу. Отуда и њено противљење унутрашњим реформама ЕУ за које се залаже Макрон. И тај сукоб Париза и Берлина, тог мотора Европске уније, њу гура у још дубљу пат позицију. Не видим како она може да се разреши, због чега ће процес проширења ЕУ, ако га уопште и буде, потрајати још и дуже него што се многима чинило“, сагласан је Милош Јовановић.
