Почев од 1992. године, истраживачи са Океанографског института „Вудс хол“, под вођством Вилијама А. Воткинса, пратили су кита 12 година и снимали његове песме и кретања кроз воде Тихог океана. Користили су СОСУС (акроним за систем звучног надзора), који је америчка морнарица креирала током Хладног рата за откривање руских подморница у водама Пацифика и Северног Атлантика. Систем има низ микрофона за детектовање и снимање звукова под водом. Падом гвоздене завесе, престала је потреба за таквим коришћењем система, али је део система коришћен у океанографским истраживањима.
Воткинсово истраживање које је објављено 2004. године закључује да је песма емитована на фреквенцији од 52 херца и да одговара једној јединој животињи. Његов тон има сличности са песмом других китова, али необична фреквенција не одговара ниједној од познатих и проучаваних врста. На пример, песма плавог кита креће се на фреквенцији од 10 до 39 херца, док кит перјар пева на фреквенцији од 20 херца. Такође, различите путање кита који пева на 52 херца које су снимљене током тих година не подударају се са путевима других праћених врста, показало је истраживање. Китови се у топлим месецима крећу кроз поларна подручја како би се прехранили планктоном у водама после првих одмрзавања. Током зиме, међутим, они прелазе у топлије воде да би се парили, рађали и заштитили младе од ниских температура.
Исто тако, китови комуницирају звуцима, са посебним обрасцима и карактеристикама за сваку врсту, па чак и за сваку групу јединки. Али у време репродукције мужјаци праве дуге и сложене звукове како би привукли женке и парили се. Стога значи да је кит са песмом на 52 херца мужјак. Према Воткинсоновој студији, будући да се ради о јединственом примерку који комуницира на невиђеној фреквенцији и који не путује истим миграционим путевима других китова, разумљиво је да је слика усамљеног кита осуђеног да плови океанским водама без друштва привукла пажњу и знатижељних изван академског поља.
Демистификација усамљеног кита
Након што је објављено истраживање, различити медији су кита прогласили „најусамљенијим китом на свету“. У изјавама које је објавио „Вашингтон пост“, научница Мари Ен Дахер, коауторка студије коју је водио Воткинс, коментарисала је медијско извештавање о случају и последичну хуманизацију кита.
„Очигледно је да он може да једе, живи и плови. Да ли успева да се пари? Немам појма. Нико не може одговорити на та питања. Осећа ли се усамљено? Не волим приписивање таквих људских емоција животињама. Да ли се китови осећају усамљено? Не знам. Не желим чак ни да разговарам о томе“, рекла је Дахерова, која је напустила ово истраживање неколико година касније.
Поред хуманизације животиње, уверење да је то најусамљенији кит на свету може бити и претеривање. Вероватно га чују друге врсте китова, јер „пева са много истих карактеристика као и плави кит“.
Не зна се да ли је реч о новој врсти , али се у студији наводи да би то могао бити „појединац са аномалијама или хибрид са модификованом песмом“. Вероватно је да постоји више од једног кита са овим карактеристикама, а говори се и о могућности хибрида плавог кита и кита перјара.
Кит са песмом на 52 херца, инспирација уметника
„Најусамљенији кит на свету“ се ушуњао у различита подручја популарне културе. Највише је случајева из музичке области. Постоји неколико снимљених песама са овом темом. А осим музике, пут је прокрчио и до литературе и филмске уметности.
